Ponedeljak, 29.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Od dna do vrha tornja za četvrt minuta

(Фото Д. Јевремовић)

Kao da se nalazi na balkonu jednospratne kuće, Budimir Tomanović ležerno se nalaktio na ogradu koja mu doseže tek do kukova i odvaja ga od 136 metara dubokog ambisa.

Tu, na uskom prstenu pri vrhu Avalskog tornja, gospodin po čijoj se vitalnosti ne bi moglo pretpostaviti da „krcka” sedamdeset sedmu godinu života dočekuje ekipu „Politike”.

Njegov zadatak je da iskustvom i savetima, stečenim za četiri decenije bavljenja visokogradnjom i montažom, pomogne dvanaestorici radnika koji postavljaju antenski sistem na najvišu tačku tornja.

Obučeni u kombinezone za zaštitu od vetra, obmotani sigurnosnim pojasevima, sa šlemovima i „toki-voki” uređajima za kaišem, vise sa crveno-bele konstrukcije. Konopcima spuštaju ipodižu čelične komade teške po 80 kilograma. Kad posao bude gotov, sa simbola Beograda, koji je ponovo krunisao Avalu, emitovaće se radio i TV signal.

Ima pravde u tome što je upravo Buda, kako ga sa uvažavanjem zovu mlade kolege, angažovan za ovaj posao. Osim što je antenama „ukrasio” brojne predajnike širom bivše Juge, 1971. godine isto je činio i na starom tornju. Pamti da je zahvaljujući tome pokrenut Drugi program Televizije Beograd, prozvan „TV u boji”. Još se priča u esnafu kako je tada hteo da popne svog „fiću” na vrh avalske građevine.

– Radeći na antenskom sistemu, dizali smo na najvišu tačku teret od 1.200 kilograma. Palo mi je na pamet da bih onda k’o od šale mogao da podignem upola lakši automobil, pa da kažem kolegama „ko ga skine odande – njegov je”. Taman kad sam pripremio podvezice, opremu i sva sredstva da ga učvrstim na vrhu, neko je javio direktoru. On je doleteo kao furija i zapretio mi suspenzijom. Šteta, možda bi mi „Zastava” dala novog „fiću” na poklon, ili bismo ušli u knjigu „Verovali ili ne” – priseća se Buda, obećavajući da ovog puta neće, bar ne na ovaj način, konkurisati za Riplija.

Da nije bilo „milosrdnog anđela”, kaže, godina 1975. bi bila poslednja u kojoj su ovakvi radovi preduzeti u našoj zemlji.

– Kada je NATO oborio stari toranj, dva meseca nisam imao srca da obiđem Avalu. Kao da mi je neko najrođeniji umro – priznaje čovek koji deset godina kasnije učestvuje u vaskrsavanju prestoničkog vidikovca.

Ljubaznošću Radiše Petrovića, izvršnog direktora emisione tehnike RTS-a, ekipa „Politike” spustila je radnike sa vrha sa nekih dvestotinak metara na 136. metar tornja i porazgovarala sa njima. Saša Spasić, šef sekcije za održavanje antenskih sistema, kaže da je veliki deo posla završen. Najbitniji su vremenski uslovi, a oni su ovih dana pogodovali. Neće, možda, biti sve gotovo do svečanog otvaranja, 17. aprila, ali to sugrađanima nije bitno, jer će toranj biti u turističkoj funkciji.

Da bi dobili posao na toj visini, radnici su morali da prođu i određene testove.

– Potrebna je prvenstveno hrabrost i poznavanje mehanike. Posle lekarskih pregleda i teorijske obuke, svi su polagali „prijemni ispit” dokazujući na vrhu tornja da mogu da rade u ovim okolnostima – kaže Spasić.

Spuštamo se desetak metara niže, da „ošacujemo” vidikovac za posetioce i budući restoran – najviše tačke do kojih će gosti moći da stignu. Sve je tu, čak i šank. Čeka se samo javna licitacija za zakupca, pa da se unesu stolovi i popije prvo piće. Ponovo smo u liftu. Do podnožja tornja „put” traje oko četvrt minuta. Spolja, do građevine se stiže stazom duž koje cakle sveže ofarbani gelenderi. Naš „vodič” Radiša Petrović odaje nam da su sa donje strane rukohvata sakrivene sijalice koje će noću osvetljavati prilaz.

Na „nultom nivou” ulazi se u „elektronski mozak” tornja – prostorije sa emisionom tehnikom. U jednom delu naređani su predajnici Radio Beograda, a u drugom agregati. Zahvaljujući ovim napravama nalik na trokrilne plakare, gledaoci i slušaoci u svojim domovima nijednog momenta neće osetiti prekid programa ako u tornju nestane struje. Baš kao što će, blagodareći posebnim uređajima za napajanje, put od dna do vrha tornja uvek trajati četvrt minuta. Živi bili pa – od 17. aprila – i videli!

Dimitrije Bukvić

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.