Rekonstrukcija je nužna, vremena nema

Sastanak UO Narodnog muzeja u Beogradu na kojem je jedna od tačaka dnevnog reda upoznavanje sa izveštajem Ekspertskog tima o projektu rekonstrukcije zgrade Muzeja održaće se danas. Prema najavama iz Ministarstva kulture, rekonstrukcija Muzeja nastaviće se po novom projektu. Arhitekta Vasa. J. Perović, jedan od članova ovog Ekspertskog tima, koji živi i radi u Ljubljani, bez želje da prejudicira bilo kakav zaključak Ekspertskog tima ili UO Narodnog muzeja, za „Politiku”je govorio o svojim, ličnim, stavovima kad je reč o rekonstrukciji zdanja na Trgu Republike.

– Moji komentari su moje lično mišljenje, a zaista ne znam šta će biti konačna odluka Ministarstva kulture. Ekspertski tim ima savetodavnu ulogu. Ako se odustane od jednog projekta, postavlja se pitanje šta je druga opcija, a vremena više nema. Narodni muzej sam obišao i zaključio, osim što je tragično da kulturna institucija takvog značaja bude zatvorena više godina, da je u katastrofalnom stanju. Pretpostavljam da dugo godina nije održavan, niti osavremenjen u funkcionisanju. Njegova rekonstrukcija mora biti temeljna.

Uz napomenu da bi ipak trebalo sačekati konačan izveštaj Ekspertskog tima, kako bi se donosili zaključci o daljoj rekonstrukciji, Perović kaže da njegovo mišljenje nije bilo previše pozitivno o postojećoj projektnoj dokumentaciji, a cena projekta, po njemu, nije jedini i nužno merodavan faktor.

– Projekat nisam komentarisao i analizirao sa ekonomskog nego sa arhitektonskog stajališta. Ostaje otvoreno  pitanje šta da se sačuva od objekata muzeja, a šta ne. To je jedna od polemika koja može da se povede sa zavodima za zaštitu spomenika. Šta oni u stvari čuvaju od spomenika, jer ovde nije reč samo o fasadi, tačnije spoljašnjem izgledu. Ta kuća jeste spomenik kulture, postoje strogi kriterijumi po kojima bi ona morala biti sačuvana, ali su se oni uglavnom odnosili na njenu spoljašnjost, a ne na prostorski karakter koji je po mom mišljenju pravi kvalitet te zgrade.

– Arhitektonska rešenja se ne rade za jednu sezonu, posebno se muzeji tako ne grade i rekonstruišu. Potrebno je zadovoljiti savremene muzeološke zahteve od čuvanja umetničkih predmeta do depoa, dovoženja i odvoženja umetničkih predmeta. Vi danas ne možete da napravite neku internacionalnu izložbu ako nemate bezbednosni nivo ili nivo za dovoženje artefakata. Nijedna kuća vam neće dati Rembranta da unesete u zgradu u kojoj nema mesta gde da se parkira kamion. To su organizacijski problemi. Da ne govorimo o tome kakvo značenje objekat hoće da ima, jer ovde govorimo o nacionalnoj instituciji broj jedan – kaže Perović.(/slika2)

A o tome gde izmestiti dela dok se bude rekonstruisala kuća, Perović kaže:

– Da sam ja u hipotetičnoj situaciji u upravi muzeja tražio bih razne mogućnosti, jer fundus Muzeja nije vezan za sobe, u tom prelaznom periodu trebalo bi ga pokazati na određeni način. Sada govorim kao gost Beograda, jer u njemu ne živim već dvadeset godina. Zatvoren je i Muzej savremene umetnosti i ja bih razmišljao o nekoj sinergičkoj mogućnosti prikazivanja fundusa ta dva muzeja.  Tako ne bih govorio o hendikepu (dve zatvorene institucije od nacionalnog značaja) nego o istorijskoj mogućnosti da se te stvari postave zajedno, da dva paralelna sveta za trenutak postanu jedan-sinergija umesto hendikepa). Mislim da Beograd ima dovoljno prostora koji nisu iskorišćeni.

I za kraj ostaje pitanje šta uraditi u sledećem koraku?

– Ako kritikuješ jedan projekat, moraš istovremeno da razmišljaš šta bi trebalo da bude sledeći projekat.

Naša uloga je savetodavna u Ekspertskom timu, ali ne znam u kom pravcu će ministar kulture tačno odlučiti da upotrebi naše mišljenje. Više je mogućih pravaca rešenja problema. Možeš reći: dobro, popraviću ovo što imam, drugi način je da kažeš napraviću ponovo nešto ali na bitno skromniji, finansijski organizovaniji način i u relativno kratkom periodu. To je, ipak, zaduženje vlade i Ministarstva kulture. Cena izvođenja projekta nije bitna. U suštini je bitnije šta dobijaš za taj novac. Zanima me konačna kulturna vrednost i konačni kulturni potencijal tog projekta. Smatram da su dve do tri godine neophodne da se reši ovaj problem. Bez obzira da li govorimo o realizaciji postojećeg ili nekom drugom projektu.

B. Lijeskić