Subota, 20.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Francusko državljanstvo

(фото АФП)

Najveći broj stranaca koji dođu u Pariz na studije tu i ostane, možda baš zbog simpatičnog šarma Grada svetlosti od koga se je teško odviknuti kada se vrati kući. Oni koji dođu kao studenti nakon diplomiranja nađu posao i dobiju dozvolu za stalni boravak, a ostali se ožene i zasnuju porodicu. Čak i oni koji dođu sa turističkom vizom i jednostavno ostanu da rade na crno, nekako ipak dobiju dozvolu boravka posle desetak ili petnaest godina mučenja.

Naravno, retki su oni koji lako dođu do radne dozvole. Tako sam se ja borila čitave dve godine kako bih dobila stalni boravak za supruga, koji je u Francusku došao kao student. Studenti nemaju pravo da rade na puno radno vreme i mogu da promene status samo ukoliko pronađu posao koji ima veze sa dobijenom diplomom. Nakon što to obave, nemaju pravo da promene zanimanje sve dok ne dobiju stalni boravak nakon tri do pet godina.

Kada smo se upoznali, moj suprug je upravo završavao magistarske studije primenjene matematike i nameravao da se upiše doktorat i pronađe posao profesora na nekom fakultetu. Međutim, budući da sam ja imala stalni boravak i radnu dozvolu, pomislila sam da bi bilo dobro da zatražimo isti status i za njega, kako bi mogao da radi u svim sektorima a ne samo u prosveti.

Procedura za to takozvano “spajanje porodice” jako dugo traje a moguća je samo za one koji imaju stalna primanja i žive u stanovima od najmanje devet kvadratnih metara po osobi. U prefekturi su nam rekli da bi bilo bolje da uopšte ne započinjemo proceduru jer suprug više neće imati status studenta, što znači da ga mogu deportovati ako nam se zahtev odbije. Naravno, mi smo insistirali jer suprug nije imao nameru da bude večni student. Uostalom, nekako mi se više sviđao u tamnom odelu nego u kariranoj pamučnoj košulji.

Međutim, nakon tri meseca, dobili smo pismo u kome je pisalo da nam je zahtev odbijen jer ja nisam imala stalni radni ugovor, bez obzira na redovna primanja tokom prethodnih dvanaest meseci. Pisalo je da imamo pravo da se žalimo Ministarstvu za imigraciju i nacionalni identitet, a ako nas i oni odbiju ili ne odgovore na našu žalbu, da treba da se obratimo Administrativnom sudu.

Ministarstvo za imigraciju nam je odgovorilo da će naš zahtev verovatno biti prihvaćen, jer na tržištu ionako ima sve manje stalnih radnih ugovora – samo četvrtina – te da treba da mirno sačekamo da nam odgovore. Međutim, odgovor nije došao u naredna tri meseca, tako da sam prekasno shvatila da je prošao rok da se napiše žalba Administrativnom sudu.

Tako je nažalost pisalo i u Zakonu o administrativnom postupku, gde je stajalo da rok za žalbu iznosi samo dva meseca nakon negativnog odgovora Prefekture i dva meseca nakon negativnog odgovora Ministarstva za imigraciju. Njihova ljubaznost preko telefona me je zaista zavarala.

Onda sam odlučila da ipak pokušam na sudu, bez obzira što je prošao rok, i napisala: “U pismu koje sam dobila od prefekture je stajalo, ‘Imate pravo da se žalite na ovu odluku Administrativnom sudu u Parizu u roku od dva meseca, bilo nakon negativnog odgovora od strane prefekta ili od strane njegovih nadređenih ili četiri meseca u slučaju da vam ne odgovore ni na jednu žalbu.’

(/slika2)

Iz ovog teksta izgleda da sledi da se žalba šalje Administrativnom sudu najkasnije u roku od četiri meseca nakon negativnog odgovora ili nedostatka bilo kakvog odgovora.” Neznatna stilska greška…

I dalje ne mogu da poverujem da je Administrativni sud prihvatio moju žalbu. Jedino je bilo potrebno pričekati nekoliko godina do kraja procesa, tokom kojih moj suprug neće imati radnu dozvolu. Doduše, desila nam se sreća u nesreći i on se upisao na nove magistarske studije, ovog puta iz programiranja kompjuterskih čipova. Iako se upisao samo zato da ga ne bi deportovali, otkrio je da mu se programiranje jako sviđa i da se ti čipovi sve više ugrađuju u bankovne kartice, telefone i biometrijske pasoše, pa će sigurno lako pronaći zaposlenje.

Ne znajući kako da deblokiram situaciju, saznala sam da svaki stranac koji legalno provede pet godina u Francuskoj ili samo dve godine u slučaju da je dobio fakultetsku diplomu, ima pravo da traži državljanstvo. Tako sam se i ja rešila na taj korak, najviše zbog toga da bih pomogla suprugu, a usput i zbog toga što sam se nakon osam godina u Francuskoj nekako odomaćila.

Naravno, bilo je potrebno poslati čitav kilogram različitih dokumenata, počevši od roditeljske venčanice pa sve do detaljne izjave o imovnom stanju. Imala sam utisak da jedino nisu tražili krštenicu za psa.

Nekoliko dana kasnije, paket dokumenata koji sam poslala prefekturi mi se vratio uz obrazloženje da nisam navela tačan datum rođenja majke. Naime, moja mama je uvek krila koliko ima godina i znala sam da joj je rođendan krajem decembra jedne izvesne godine. Međutim, kada mi je poslala izvod iz matične knjige rođenih, spomenula je da je službenica u opštini pogrešila datum i ja sam to smetnula s uma. U stvari, mamin rođendan je bio početkom januara iste godine, ali ga je ona uvek slavila u decembru kako bi se osećala godinu dana mlađe.

Tako sam ponovo poslala paket sa dokumentima prefekturi i napisala da je mama uvek krila godine jer je bila neznatno starija od tate. “Iako ne mogu ni da pomislim da moja majka možda nije u pravu, ipak ću sebi dozvoliti da u ovom slučaju uzmem u obzir datum koji je navela opština. Zbog toga sam ga ispravila i molim vas da prihvatite moje izvinjenje za tu nenamernu grešku.”

(/slika3)Samo godinu dana kasnije, suprug i ja smo dobili pismo da smo od kraja januara dekretom postali Francuzi, te da ćemo uskoro dobiti poziv da prisustvujemo ceremoniji pri kojoj ćemo dobiti novi izvod iz matične knjige rođenih i novu ličnu kartu. Čak su mi dozvolili da zadržim devojačko prezime.

Samo nekoliko dana nakon toga, dobila sam pismo od Administrativnog suda u kome se zapisničar izvinjava što nakon čitave dve godine nije zakazano prvo ročište i pita da li i dalje želim da krivično gonim prefekta, ili se možda naša situacija promenila.

Naravno, skoknula sam do suda da povučem optužbu i dobila potvrdu da je slučaj rešen, preporučenim pismom koje je stiglo u roku od samo dva dana. Dakle, znaju da požure kada god im odgovara.

Došao je dan ceremonije i suprug i ja smo bili pozvani u svečanu salu na čijim staklenim zidovima je bio ispisan tekst Deklaracije o pravima čoveka. Među nama je bilo ljudi sa svih strana sveta, iz Maroka, Alžira, Bugarske, Kolumbije, Šri Lanke, Konga, Avganistana, Holandije, Tunisa, Izraela, Libana, Egipta, Sjedinjenih američkih država, Čada, sa Haitija i Obale Slonovače, pa čak i jedna lepa devojka iz Makedonije. Pitala sam se da li će nas primiti onaj isti prefekt koji nam je odbio spajanje porodice, ali je umesto njega došao njegov zamenik.

Prvo nam je održao govor o tome šta znači biti Francuz. “Nacija je jedna velika porodica u kojoj ima mesta za sve, bez obzira na godište, rasu, religiju, nivo sposobnosti i stručne spreme, za različite ljude sa svojim vrlinama i manama, ali koji imaju osećaj pripadnosti jednoj istoj zajednici i koji dele istu sudbinu.” Spomenuo je neke od najpoznatijih Francuza stranog porekla, kao što su nobelovci Mari Kiri i Žorž Šarpak iz Poljske, Zinedin Zidan i Izabela Ađani iz Alžira, Emil Zola iz Italije, Ežen Jonesko iz Rumunije i Šarl Aznavur iz Jermenije, pa čak i srpski sportista Nikola Karabatić.

Onda je došla jedna prelepa Šarlota, koja je donela naše nove lične karte i izvode iz matične knjige rođenih. “Kada vas budemo prozivali, nemojte da se začudite ako čujete ime zemalja koje više ne postoje, kao što su Jugoslavija, Zair ili bivši Sovjetski Savez,” rekla je ona. “Nedavno je državljanstvo dobila jedna devojka iz Sarajeva, u današnjoj Bosni i Hercegovini, čija je porodica uvek živela u Sarajevu ali se za svaku generaciju menjalo ime države. Tako je njena majka rođena u Jugoslaviji, baka u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a prabaka u Austrougarskoj, iako su sve četiri rođene u istom gradu.”

Zamolili su nas da aplaudiramo jedni drugima čim se pročita nečije ime i zemlja u kojoj je rođen. Zamenik prefekta je rekao da se Francuzi po običaju ljube u obraze, ali je dodao da neće insistirati ako je to u nekim kulturama nedozvoljeno. “Međutim,” dodao je šeretski, “ko iz nekog razloga ne stigne da poljubi Šarlotu, imaće priliku nakon ceremonije.”

“Gospođa Jevtović, Jugoslavija.”

Aplauz, kamera, slikanje. Naravno, moj suprug nije propustio da poljubi Šarlotu, ali sam zato i ja poljubila zamenika prefekta.

Na kraju smo svi zajedno otpevali Marseljezu. Zamenik prefekta nam je rekao da se ponosi što smo postali Francuzi, te da ćemo bogatstvom naših različitih kultura i talenata doprineti da naša zajednička zemlja još više sjaji.

Po povratku kući, i suprug i ja smo bili veoma dirnuti i počašćeni. Stekli smo jedno novo iskustvo i dali ime jednoj od novootkrivenih komponenata našeg identiteta. Baš je lepo imati dve domovine, kao dve srčane komore.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.