Petak, 12.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Viktorija hol kao dirižabl

Jedva pronađosmo mesta u ovoj gužvi. Redari ne mogu da stignu da domaćinski razmeste sav ovaj narod. Victoria Hall puna kao šibica, velika i nakinđurena. Plafon u nebesima, kao u crkvi.

Nema anđela ali ima svega ostalog našaranog i napravljenog u zlatu. Lavovi, drveće, plavo nebo, simboli grada Ženeve…Sa strane, balkoni i lože, nakićeno i pozlaćeno. Moj trenutni komšija, u redu ispred mene, objašnjava dami pored sebe da je to barokni stil.

Ja tu, na brzinu stečenu kulturu, “prodajem” mojoj ženi, ali ona samo odmahnu glavom pa nastavi da ispituje naše okruženje svojim “znalačkim” okom.

Utonusmo u crvene fotelje kao u vir na Moravi.

Oko nas sve nekakav otmen švajcarski i diplomatski svet u kravatama i dugim haljinama. Proleće se oseća i ovde na ženevskom jezeru. Dame odbacile duge kapute i džempere pa ti milina pogledati u one linije što tanke bluze i haljine i ne pokušavaju, niti mogu, da sakriju.

Čak i one punačke lepo i elegantno izgledaju. Zgazi me moja gospođa na nogu da mi da do znanja da nisam došao sam.

U stvari ona me i dovela na koncert „Orkestra za svadbe i sahrane“. “To je moj rođendanski poklon da se kroz ove melodije, svirku i pesme prisetiš svojih korena i tvojih krajeva“. Poklonu se u oči ne gleda, mislim se ja.

U jednom momentu graja se malo utiša, svi pogledi se usmeriše ka osvetljenoj bini veličine pola rukometnog igrališta. Verovatno ovi što dolaze često u ovaj hram kulture imaju neke, za mene, nevidljive znake po kojima raspoznaju trenutak početka. Da ne bih propustio taj momenat, i ja se skoncentrisao na binu, kad «ciknu» truba na metar pored mene. Poskoči ceo moj red od iznenađenja, a kako i ne bi. Živ čovek sa opancima i prslukom svirnu k’o da izvode mladu pred mladoženju.

Samo što se stiša aplauz, osvesti se narod od izenađenja, kad se s’druge strane sale pojavi drugi svirač. Ne znaš da li je veći on ili njegova truba. Oboje ogromni.

Ovo liči na mog ujaka Obrada. Samo je on razdvajao trubače dok je nekad “lumpovao” u “Jadranu”. Otkud ovima ujakov stil?

Skupiše se i ostali trubači u našoj narodnoj nošnji, izađoše na binu i dve žene obučene kao da su krenule na vašar, a jedan mlad čupo zauze busiju iza bubnjeva.

Istrča i zadnji član ove bratije sav u belo odelo obučen, sa malo dužom kosom na razdeljak. Čist, nasmejan, lepo izgleda, sve bi ga majke za zeta ili možda ljubavnika volele. Red je da i ja vratim milo za drago mojoj gospođi. Osta joj brate isuviše dugo pogled na njegovim belim pantalonama. ”Uh, napravićeš mi modricu tim laktom, šta ti je”.

Počeše nešto, okolo pa na mala vrata, sa nekim argentinskim tangom, pa opet varijacijama, drž-nedaj, kao, reklo bi se neko zagrevanje ili predjelo.

Malo po malo „dođoše“ i u naše krajeve. Poče polako da “kuva”i trepti. Onaj u belom im je verovatno kapelnik, zna posao, “potpaljuje”, i ubrzava…”’Ajde, ‘ajde”, požuruje trubače. Upadoše u pesmu i njihove koleginice. Čupo udara po onim bubnjevima k’o da su mu nešto skrivili. Krenu ritam i pesma što steže stomak, puni pluća, tera srce na trčeći korak, uvodi električnu struju u noge i ruke, lomi i odvrće sve kočnice u glavi. Poče Victoria Hall da se ljulja i uvija kao zrela pšenica na večernjem povetarcu.

Ali ovi majstori sa bine prave neke čudne emocije koje ne mogu više da se dočekaju sedeći. Prvo dve, tri devojke iz mog novog komšiluka probiše led, ali ni ostali nisu dugo zadržali sedeću poziciju. Izgubi se i moja žena u toj grupi što skače, prepliće nogama, diže ruke uvis i leluja između redova i fotelja.

Jedan stariji gospodin lepo obučen, maršira iz gornjeg dela sale kao da je Stepa Stepanović i ide ka bini u ritmu trubača.

(/slika2)

Neko iza mene vrisnu: IIIIIIIIIII-JU,JU,JU, ko da ženi sinovca.

Iz ovog moravskog vira u koji sam upao učini mi se da se ovom Victoria Hall otkinuše lanci i lengeri koji su ga držali pri zemlji, pa poletesmo kao u dirižablu sa požeškog polja, pređosmo preko Ovčara, vidi se Guča sa ovim istim trubačima, otisnusmo se niz Moravu, kružimo po Srbiji. U ciganskoj mahali, Cile Dilea peva Đurđevdan, prate ga ovi trubači, čuje se i Stojankin glas odnekud ...Mislio sam da samo moja tetka Ika, učiteljica, zna da peva Ringe-ringe raja svojim već ostarelim đacima. Vidim da nije tačno:

„Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić, služio sam stari kadar... a ceo Victoria Hall Dirižabl uglas odgovara: „Artiljerija!“ sa švajcarskim naglaskom...

Neće valjda neko sad i iz topa pucati?

U polu mraku ovog mog foteljskog vira, sa senkama oko mene koje se uvijaju, ulaze i izlaze sa nekog mog unutrašnjeg ekrana, smešale se u meni i radost i nostalgija, nekakva neobjašnjiva, ludačka energija, uspomene i tuga. Speklo se i zakuvalo kao zaprška za mladi pasulj.

Šta mi je ovo ljudi. Plače mi se. Nisam zaplakao od kad mi je otac umro. A evo ti sad, sama suza se izbistrila i klizi niz lice, pa pored nosa se gubi u mojim brkovima.

Sreća moja što me niko ne vidi da plivam u kontra smeru. Kad se svi vesele, ma kakvi vesele, izluđuju, ja plačem.

Da to nije nešto u vezi sa ponosom, mojim izgubljenim i večeras povraćenim ponosom.

Ovi moji trubači, Stojankini glasovi ovih žena što pevaju, Cile Dilea sa njegovom ciganskom pesmom, Tetka Ika, Jeremija Krstić, artiljerac, ovaj kapelni u belom odelu, što napraviše požar u Victoria Hall, što ni sto vatrogasaca ne bi moglo da izgasi, oni me vratiše u život.

Oni mi izbrisaše nekim njihovim magičnim sunđerom sve ono što se ovih zadnjih godina prosu od prljavštine na moj balkanski narod. A ovi što su odavde, uštirkani, kulturni, smireni, sa manirima iz knjiga o lepom ponašanju mi postadoše večeras nekako bliži, kao da liče na nas.
Ma šta «liče na nas», isti mi !!! Postadoše ljudi!!!

Vozim polako pored jezera ka kući.

«Bilo je fantastično» hoće da započne priču moja gospođa.

Čekaj još nisam izašao iz dirižabla.

Ona se krsti, celom šakom, i kao uvek, naopačke.

«Opet si nešto popio?»

Nisam još.

Ali priznajem. Pijan sam.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.