Utorak, 09.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Tajni razgovori, sa fusnotama

Не знам која је година, које годишње доба, који дан у недељи

Pitao sam se više od frtalj veka hoće li i kada Dragoslav Mihailović napisati i objaviti evenku priča ili roman o logoru u kojem je proveo petnaestak mladalačkih meseci, nevin. Slušao sam ga nekoliko puta kad priča o Golom otoku (jednom u društvu Bore Pekića), u rodnom selu slušao sam Stojanku Katić (njena priča postala je sleme za moj roman Pristup u kap i seme, knjigu „prigušenih jauka“), čitao sam u leto 1968. uzbudljiv Jedan dan Ivana Denisoviča, u proleće 1985. potresne Priče sa Kolime, a zadrhtao sam tek u jesen 1990. kada sam, gutajući reči melemnog Muzeja živih ljudi, zaboravio na pitanje sa kojim sam išao u susret piscu kojeg poznajem i čija dela pažljivo čitam.

Odahnuo sam, više se nisam pitao zašto pisac Tikava ili Petrije, pisac „Lilike“ ili „Šukar mesta“, pisac koji je potpisao stotine magičnih stranica, pripovedač „ljudske patnje i milosti“, vlasnik „trezvene vedrine“ i „surove samilosti“, nije napisao i Priče sa Golime? Sam je jednom zapisao da je godinama, kriveći šiju, klecajući, čekajući Dostojevskog, smatrao kako nije „dorastao“ za takvu temu.

Dorasti za temu, to je pitanje književne zrelosti. Za bravu patnje na vratima socijalističkog raja dorastao je pisac koji je poživeo dovoljno da o tome svedoči.

Razumnim ljudima ne treba mnogo dokaza da se dogodilo zlo. Dovoljan je jedan svedok, a taj jedan uvek pretekne. (Dobar primer je Ljuban Jednak koji je preživeo pokolj u glinskoj crkvi u tzv. Nezavisnoj državi.)

Dragoslav Mihailović objavio je „enciklopediju zla“, tri knjige pod naslovom Goli otok (prvu 1990, drugu i treći 1995), u kojima o strahotama u logoru svedoče, u šest potresnih „romana“, ljudi „visoke moralnosti“ koji su se ispovedali piscu „na dovoljno dobar i jasan način“: boljševik Jovan Dimitrijević („Kad čovek prestaje da bude čovek“), doktor Nikola Nikolić („Bosanski lonac“), privrednik Nikola Mićanović („Mali vodar dugo pamti“), inženjer Branko Putnik („Bodljikavi grgeč“), kraljevski i titovski oficir Miroslav Živković („Trostruki osuđenik na smrt“) i profesor muzičkog obrazovanja Mileta Sajić („Veliki kotao“). Dragoslav Mihailović potajno i uporno razgovara sa njima (prve razgovore „snimao“ je 1978. godine), onda te divane predaje papiru i dopisuje fusnote. A kad je odlučio da te ispovesti objavi (pomagala mu je i moja žena, nežno), dao nam je u dodatku knjiga više originalnih priloga i spiskova, pisama i komentara.

Goli otok je troknjižje neobičnih „razgovora“ u vreme kada je opasno bilo i ćutati o tom logoru. Po žanru je ta knjiga – ispovest, razgovor, komentar, drama, venac priča, a na prvom mestu potresno svedočanstvo i pouzdan dokument. Mihailović pušta druge da hrabro govore, on ih podstiče i pažljivo sluša, a onda ne ispušta olovku iz ruke i počinje sam da svedoči.

Ono što nije „do kraja“ (a muka kraja nema) rasvetlio u razgovoru sa sapatnicima, Mihailović u polumraku, u tišini radne sobe dopunjuje, briše, proverava, ispravlja i potkrepljuje dokazima i podacima u brojnim fusnotama, ponekad i na nekoliko stranica. O tim „pustim“ i sočnim fusnotama neki radoznali student mogao bi da napiše ozbiljan seminarski ili magistarski rad, a možda i doktorsku tezu.(/slika2)

Poligon za prevaspitavanje

Na kraju treće knjige (a ukupno imaju 1.810 strana, oko 130 tabaka, sa četiri miliona znakova) Dragoslav Mihailović pominje još pet snimljenih razgovora (i sam sam razgovarao sa stotinak tužnih žena), sa inženjerom Mišom Pifatom, slikarom Alfredom Palom, prevodiocem Dragom Dujmićem, arhitektom Radosavom Zekovićem i jednim logorašem koji nije dozvolio da mu „koristi ime ni u navodima“. Šteta što i njih nije „uredio“ i objavio (a mislim da ni sada nije kasno).

Prva rečenica u Golom otoku sva vrata mi je otvorila. „Muči me jedan san, za koji znam da nije san“, kaže pisac koji je „svedok, žrtva i učesnik“. (Setio sam se stihova Laze Kostića: „Od jave si kovo snove, sad od snova javu vezi.“) Kao i ostali robijaši koji su potiskivali i sakrivali sve ružno što im se dogodilo, sa mesta „koje je bilo potpuno nestvarno“, krenuo je Dragoslav u trabuni, ne verujući da je sve gotovo, sa „potpisanom obavezom o doušničkoj saradnji“. Ne znamo koliko je tih mučenika na slobodi pisalo dojave, ima mnogo onih „državnih službenika“ koji još nisu ogoljeni, a sarađivali su sa budnom (broznom) službom.

Bilo bi zanimljivo (ali naporno i mučno) videti i čitati tzv. „dojave“ koje su pisali doušnici (ako arhiva nije uništena), ali i „dopune zapisnika“ (maštovite ispovesti) koje su kamenim olovkama pisali robijaši. Mihailović i sam piše na više mesta da je u svojim „dopunama“ pominjao i neke ljude (45 ili 24, svejedno), a onda je danonoćno, „tup, prljav i smrdljiv, drhteći na tankim, krastavim nogama“, strahovao da li će nekoga od tih ljudi ugledati u žici na Golom otoku.

Mermer nije bio običan logor (sa pedesetak hiljada zatočenika), svedoče autori i realizatori tog projekta, reč je o „radilištu“, poligonu za prevaspitavanje. Mada jedan naš pisac (u traganju za građom za roman) pominje Goli kao „kliniku psihijatrije“ ograđenu talasima, špalirima i žicom.

Osim radova sa kamenom (a tragač je glavna alatka), postojale su i radionice: stolarska, molerska, krojačka (o tome svedoče i mnoge žene koje su ostale bez potomstva), postojale su daske koje život znače, ali i „literarna grupa ili sekcija“ u kojoj naš pisac nije bio aktivan ni koliko na „vežbama hora“. Pored raznih govora koje je slušao (dijalekat je njegov književni izbor), budući pisac postao je svedok mnogih sudbina, a upoznao je i mnoštvo likova koji su mu kasnije poslužili za junake u njegovoj prozi (npr. doktor Nikolić koji se ogleda u njegovom doktoru Ćoroviću u romanu Petrijin venac).(/slika3)

Ne mislim kao Mihailović, to mu se omaklo, a niko ne zna kada je arhiva uništena, da se „prava istina o Golom otoku nalazi u legendi“. Ovaj pisac ne bi pravio „enciklopediju zla“ da zatrpa zločin. Njegov rudarski Goli otok nije mitska priča, bajka za uspavljivanje. Tri njegove knjige su prilog istoriji beščašća! One svedoče o prvim trapavim koracima režima koji je sve nas gurao u provaliju, u bedu, u stid, u ćutanje. Za nas i naše potomke one su važne koliko je i za Ruse i narode u njihovom bratskom zagrljaju važan trotomni, potresni Arhipelag Gulag, Solženjicinov „pokušaj književnog istraživanja“.

(Jedan skroman i uspeo pokušaj učinila je i glumica Mirjana Vukojčić koja je, u monodrami Češalj, glumila Stojanku, moju junakinju iz ženske žice na Golom otoku, a u gledalištu je bio prisutan i Dragoslav Mihailović.)

Muzej živih ljudi

U epistolarnom tekstu „Lišeni slave svoje...“ (Pisma srpskim piscima, Matica srpska 2007) nisam mnogo pisao o Golom otoku, o te tri svedočanstvene, ispovedne knjige, u kojima je Mihailović najzad progovorio „dokumentarno i književno“, ali sam u uvodnom tekstu za Pisma dao opis jedne (ne)snimljene fotografije. Citiram taj fragment, na kraju ovog zapisa, bez navodnika:

Nebo je najveća tajna, onaj ko se u njemu ogleda može da nađe i svoju dušu. Dragoslav i ja nosimo tragač sa kamenjem. Providna nam je koža, kosti iskaču iz zglobova, u ritama smo. Na metar od nas kočoperan žbun isturio prkosne trnove, vide se u daljini samo krovovi od baraka u kojima spavamo na golim daskama. Sunce peče, ne vidimo gde prestaje pučina a počinju nebesa kamena. Klecaju mi kolena, lupa mi srce, suzne mi oči. Počeo sam da mucam. „Ćuti i guraj, dvaput u istu prokletu avliju nećeš kročiti, a dobro će nam doći ovo kad budemo pisali romane o Golom otoku.“ Kakvi romani, ćutim i mislim, život nam visi o koncu. Merkaju nas zlotvori, krvave im oči. Čekaju nas špaliri i bojkot, sanjam li ili budan čujem one koji škljocaju: „Udri bandu!“ I ne mogu da se setim ko je sve od pisaca bio na robiji, sa injem na obrvama lelujaju mi braća Dostojevski, Solženjicin i Šalamov (prostrane ruske tundre su rođene za tamnicu), a kao da dolazi sa karnevala – u maglenom oblaku bludi don Servantes. Ne znam koja je godina, koje godišnje doba, koji dan u nedelji, čujem nebeske svirače. Talasi nam donose penušave zvuke violine i gajdi. O pojasu nam umesto plehanih porcija vise sušene tikve, a na glavama su nam venci od sušenog poljskog bilja. Ne znam koliko smo noći posle sedeli i ćutali na daskama, a disali su pored nas dva kostura, jednog smo zvali Udribanda a drugi je kasnije postao upravnik Muzeja živih ljudi. „I oni će pisati, čitam im na čelu“, šapnuo mi je u golu školjku moj književni rudar iz ćuprijskog okna. Ne znam kad i ko nas je slikao (sumnjam na one iz svite druga Marka u milicajstvu narečenog Leka), iskrzanu fotografiju sam nedavno našao u poštanskom sandučetu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.