Došao Ramuš i rek’o: „Seoba”

– Došao je, kad beše, valjda u ponedeljak, naš koordinator Ramuš i oni njegovi. Kažu: „Selite se”. Pitamo mi, zbog čega, neki kažu neće, a oni njegovi počeli da prete da će da biju. Imamo decu, što da se kačimo, ne daj bože šta sve može da te snađe. Pokupili smo ovo naše i teraj na drugo mesto, gde su nam rekli. Ma nismo sve ni poneli, džaba ti bilo.

Dok priča šta ih je pre dva dana zadesilo, ovaj žitelj dela sada već nepostojećeg naselja u blizini Železničke stanice „Novi Beograd”, u strahu se osvrće oko sebe i odgovor na svako pitanje počinje napomenom da bi mu najbolje bilo da ćuti, pogotovo pred novinarima. 

– Pa bilo nas je jedno 25 porodica, sitne dece kol’ko ’oćeš. Mi smo ti svi odavde, Beograđani. Nemo ovde nikog što je došo sa strane. Otkud znam šta će ovde da bude, samo da znaš, prevarili nas, ovde gde smo sad mnogo je gore, ledina, ubi nas sunce – nastavlja priču, dok njegove komšije, koje su kao i on sada nastanjeni na obodu nehigijenskog naselja pored ulice Jurija Gagarina, između parkinga preko puta novobeogradskog „buvljaka” i kompleksa „Belvil”, odobravaju klimanjem glavom. Poneki hrabriji dobaci pokoju. Da se predstave, neće ni da čuju.

– Otkud mi znamo šta će ovde da se gradi. Nek rade šta ’oće. Ma prevara, brate. Novi raspored su nam odredili ovi naši koordinatori, od građevinske firme koja je bagerima poravnala plac dobili smo gredice, po dve cerade i još neki materijal, da sebi napravimo nešto nad glavom. Ma, rođače, otkud znam koja građevinska firma, doš’o Ramuš i reko ’ajde, i to ti je to – nadovezuje se na priču sredovečni Rom. Na pomen Ramuša, iz buketa onih koji slušaju dopiru gunđanje i sočne psovke.

– Nemam pojma kako se preziva. Da nećeš još da me pitaš za broj Ramušovog mobilnog? Znam samo da ovde nemamo ni struju, vodu vučemo sa jednog, tu, hidranta. Ma užas, brate – odmahuje rukom njegov sustanar i gleda u stranu, gde su od njihovih udžerica ostali samo polegli krovovi. Pitamo ga u vezi sa pomenutim koordinatorima. Ubedljivo se pretvara da nas ne čuje, ostali nam mimikom pokazuju da se manemo te teme.

Ni članovi porodica koje za sada nisu obuhvaćene Ramuševim „akcionim planom”, onih koje su ostale na ledini u blizini železničke stanice, nisu raspoloženi za razgovor. Ali na pitanje da li očekuju seobu, uglas se zaklinju da ih neće pomeriti ni bagerima. Starosedeoci su, tvrde, nema među njima bivših stanovnika nekadašnjeg naselja ispod „Gazele”.