Petak, 20.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Nismo ni svesni da imamo svoju glupost

Мухарем Первић (Фото Вукица Микача)

Ne, nisam uopšte namćor kao što mnogi ljudi misle! Znate onu rečenicu: toliko volim ljude da ih ne podnosim. Kada sedite i mnogo se družite sa ljudima u pozorištima i na javnim mestima uvek ste u poziciji da vas neko gleda i da vi nekoga gledate. Svoj pogled na svet nazvao bih: pozorišnim pogledom na svet.

To je srećna okolnost, koja nekada može da znači i neprijatnost, recimo kao onaj mačak sa očima koje sve vide, vidite i ono što ne biste voleli da vidite. Onda vam to može učiniti dan manje zabavnim.

Muharem Pervić je jedinstvena, originalna ličnost u našoj kulturnoj stvarnosti, a ovako je započeo razgovor za „Politiku” koji smo vodili u podnevnim vrelim satima u njegovom omiljenom „Oraču”. Povoda za razgovor sa Pervićem je mnogo. Ovoga puta razlog je njegova nova knjiga eseja „Dođe mi da poludim”. Delo je objavljeno kao sastavni deo nagrade „Todor Manojlović”, priznanja koje grad Zrenjanin dodeljuje za moderni senzibilitet. Na konstataciju da je naslov malo mračan, Pervić je odgovorio:

– Činjenica je da bi to mogao biti refren života koji živimo danas ne samo ovde na takozvanom brdovitom Balkanu. Pesnik Brana Petrović o kojem pišem je napisao stih: „Život je strašan ali, ipak, nešto najlepše što čovek ima”. Očigledno da je svet pun ludila i ludaka. Uvek je bilo tako, a danas je to možda izrazitije i vidljivije. Imate razne vrste ludila: politička, religiozna, razne fanatizme i fundamentalizme, ludila posedovanja, moći, seksualna ludila, ludila brzine, osvajanja prostora... A onda dođu ludila od ličnih, sitnih nevolja. Pa imate ludila koja zavise od drugih: društvena, ekonomska. Pitanje je kako da opstanete? Kako da odbranite taj život koji volite? Da ga održite na izvesnom nivou, da taj život ima izvestan kvalitet. Tako mi se i nametnula rečenica koju spontano izgovaramo poslednjih godina u ovoj našoj zatvorenosti: „Dođe mi da poludim”.

U prvom delu knjige „Dođe mi da poludim” Pervić se bavi opštom društvenom situacijom, dok je drugi deo posvetio pesnicima Momčilu Nastasijeviću, Oskaru Daviču, Branku Miljkoviću, Brani Petroviću, Dušanu Matiću, Momi Dimiću...

– U svim tim ljudima ima nešto što danas zovem ludilom, što bi mladi rekli: pomalo otkačen čovek. Ovaj kulturni trenutak doživljavam kao malo izgubljen u površnosti i komercijalizmu. Književna i umetnička upućenost ostaje na nivou estrade sa malim izuzecima i rekao bih neke čudne modne informisanosti. Preovlađuju, pa čak i u prestonici, kulturni sadržaji koji se uklapaju u filozofiju života, koju nazivamo gluvarenje. Da nam prođe život kao da je nešto što treba da gubimo, a ne da stvaramo. Razvila se veoma narcisoidna nekultura. Neukusan, agresivan marketing koji ide do vulgarnosti. I bukvalno i metaforički pomešani su telo i duh, tako da se ponekada pitate da li neki umetnici pevaju nogama ili glasom. Ova nekultura je ne samo masovna, nego je, na žalost, i gotovo središnja. I rekao bih da njeni junaci, lideri, dominiraju kulturnom scenom. Da je gotovo bez nekog prestupa, skandala teško postati junak ovog vremena, odnosno priznat, zapažen čovek – kaže naš sagovornik.

Muharem Pervić primećuje i da današnja kulturna scena nema markantnih i uočljivih individualnosti sa dubinskom orijentacijom koja bi bila znak i pravac kuda se društvo kreće. A na pitanje koje su to vrednosti koje izlaze u prvi plan, Pervić odgovara:

– Izgleda mi da je prevashodni cilj ove popularne umetnosti novac i medijska slava. Nešto što je uzelo maha jeste: biti u krugu priznatih, na bilo koji način. Na žalost u ovoj nekulturi, ali i onome što zovemo supkultura ili potkultura demontirano je ono bure baruta koje osporava banalnost, profanost, trivijalnost. Međutim, ova nekultura je više udvaračka, nego kultura koja bi bilo šta dovodila u pitanje. Dovoljno je da, na primer, uporedite izdavačku delatnost nekadašnjeg Nolita, „Prosvete”, „Rada” sa izdavačkim kućama danas, pa biste videli da izgleda kao da su protekli vekovi jedne izdavačke prakse i one koja danas preovlađuje. Ne možete živeti u sredini u kojoj postaviti ozbiljno pitanje ili izgovoriti ozbiljnu rečenicu postaje gotovo sramno. Dakle, da poludi čovek!

Dok ispija svoju kafu, u pauzi razgovora, Pervić u isti mah kao da postavlja sam sebi pitanje: Zašto da poludim?

– Kažemo to ubijeni sitnicama svakodnevnog života, iscrpljeni psihički i intelektualno životom u zatvorenosti, sirotinji, u političkim igrama, ratovima sa sobom i sa Evropom, sa drugima. Stalno se nešto otimamo, branimo, opravdavamo, dokazujemo, a nikako da sa sebe skinemo greh i da počnemo da živimo kao ljudi ravnopravni sa drugima. Čovek može da poludi ako mu kažete da mora da plati toliku i toliku školarinu za dete. Može da poludi zato što ne može da se leči. Zato što živi život od danas do sutra. Sve su to elementi koji stvaraju atmosferu onoga što obuhvata ta narodska sintagma: Dođe mi da poludim! Mi smo naravno mudar svet kao i drugi narodi, i rado za sebe kažemo da smo daroviti. I to je tačno!

Maksim Gorki je još 1937. godine govorio o ruskoj gluposti koju je, kako je primećivao, oblikovao život u ropstvu bez dovoljno slobode i bez dovoljno kulture, kaže Pervić i dodaje:

– Mi imamo i to treba da priznamo, mada toga nismo svesni, svoju glupost. Gotovo da ne znam vreme u kojem je umetnička i kulturna vrednost u ovoj meri bila potkopana kao danas. I kada je reč o književnosti, izdavaštvu, filmu, pozorištu, o statusu pisca koji gotovo da ne postoji. Njegov rad kao da nema cenu. Demokratija svakako nije bezbriga ili nedovoljna briga o kulturi, i mi ne možemo reći: živite tako pa kako se ko snađe. Demokratija, pa i kulturna demokratija je poredak i briga da se stvara nešto od ljudskih vrednosti što spada u kreativni rad. Mislim da bi zaista trebalo obnoviti ono što je Volter zvao naukom o laži. Naša javnost je prepuna poluistina, priča o kvaziautoritetima, vrednostima koje to nisu.

Oštrina i postavljanje stvari na svoje mesto, zaključuje Muharem Pervić, koristili bi i jednoj i drugoj strani. I onome što je estradna, popularna kultura i onome što treba da bude trajna vrednost.

– Mislim da bez takvih vrednosti život malo vredi i naravno nije ga teško uništavati ratovima i drugim načinima. Dakle, „Dođe mi da poludim” je rezultat osećanja nelagodnosti što mi ničega nemamo dovoljno osim što imamo previše problema i što još ne znamo kako da sa njima izađemo nakraj – kaže na kraju razgovora Muharem Pervić.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.