Sreda, 26.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Opera o Milevi Ajnštajn

Нашој уметности треба додир човечности а не гламура: Александра Вребалов Фото (Саша Јанчић)

Aleksandra Vrebalov živi i radi u Njujorku gde predaje kompoziciju i orkestraciju na Koledžu za muziku gradskog univerziteta. U domovinu je došla da po četvrti put vodi kompozitorsku radionicu u Somboru gde su se okupili domaći i inostrani predavači, muzički umetnici i studenti muzike.

Umetnik u egzilu: da li pojam egzila vezujete za lokaciju ili je on za vas sinonim izgnanstva kao stanja duha?

Kad mislim o egzilu, pre svega mislim na jednu posebnu vrstu izolovanosti koja nije vezana za fizičko napuštanje prostora. Iako je samoća u slučaju geografskog egzila možda opipljivija jer tamo nema porodice, nema najstarijih prijatelja, nema te emotivne podrške i emotivnog umrežavanja, geografski egzil je samo slika ili materijalizacija jednog drugog egzila u koji umetnik dobrovoljno odlazi da bi imao neophodan prostor za stvaranje. Taj odabrani umetnički egzil koji stvaralac nosi sa sobom i sa kojim se suočava i u svojoj zemlji i u svom okruženju je kao neka izolovana teritorija koja postoji van geografije i čak ne zavisi od političke ili ekonomske situacije. I koliko je taj stvaralački egzil neophodan, toliko je i neprijatan jer je on mesto najvišeg mogućeg stepena samoće i nepripadanja.

Da li uočavate promene u našem kulturnom životu? Da li su se stvari promenile i kako?

Mislim da je situacija mnogo bolja u odnosu na najgore godine, devedesete, kada je najviše nas i otišlo iz zemlje. Mnogi od nas se sada vraćaju...

Da li domaća sredina (još uvek) ima značaja za vaš sadašnji rad?

Odlazak u novu sredinu doneo mi je razmišljanje i novu svest o tome odakle dolazim i ja i muzika koju pišem. Dok sam živela u Srbiji nisam koristila motive koji su tipični za muziku našeg podneblja, međutim, po odlasku iz zemlje, taj izvorni materijal sam prepoznala kao svoj. On tada više nije imao veze ni sa lokalnim miljeom, ni sa političkim ubeđenjem, ni sa nacionalizmom, već samo sa mojim vlastitim identitetom, identitetom usamljene jedinke u nekakvom novom svetu.

U vreme mog školovanja u Srbiji, početkom devedesetih, svi mi studenti smo sa uzvišenim ili arogantnim nemarom gledali na našu muzičku baštinu i sve što ide uz taj izvorni muzički jezik. Moja generacija je prošla loše jer smo te muzičke materijale, kada je trebalo da se za njih zainteresujemo stvaralački, poistovećivali sa nacionalizmom koji je u tom trenutku bio uzrok velikih turbulencija i patnji u našim životima. Naše pojedinačne stvaralačke sudbine su tako, kroz odricanje od muzičkih korena zagađenih destruktivnom politikom, postajale i deo kolektivne osiromašene sudbine.

Šta biste dobro-lepo-korisno iz svoje nove sredine preneli u domovinu?

Na prvom mestu to je mobilnost. To je jedan drugačiji način da se muzika stvara, prezentuje, prenosi na druge i da se o njoj priča. U srpskoj sredini još uvek postoji određeni stepen akademizma koji podrazumeva velike forme, dugačko vreme da se delo završi... Treba nam druga vrsta svesti, veća radoznalost, veća otvorenost za novo, spremnost da se prihvati rizik i od strane stvaraoca i od strane publike... Ovde primećujem da se svemu novom pristupa sa jedne izoštrene pozicije kritike, a bez radosti što smo svi svedoci nečeg što se baš sada stvara. Činjenica da smo prvi put videli kako je neka nova ideja pred nama dobila svoju formu, da smo bili svedoci nečeg novog što je pred nama prvi put nastalo, mnogo je važnija i značajnija nego da li je svaka fraza perfektno napisana i da li ju je neki instrumentalista besprekorno odsvirao. Veće uzbuđenje bi trebalo da bude oko procesa stvaranja i slušanja, oko komunikacije putem muzike, nego oko „veličine” nekog dela.

A šta bi se, kao dobro-lepo-korisno, moglo iz Srbije preneti u svet?

To je srčanost! Mi ovde imamo humanost i srčanost, davanje ljudima koji nisu samo naši najbliži. Ovde se često dešava da vam neki potpuni stranac učini neko veliko dobro samo zato što ima to veliko srce. Evo, primer muzičara: kada ovde imam probe, one su ograničene samo poslom koji treba da se uradi, pa koliko treba da traje – trajaće! U Njujorku to nije tako, proba traje onoliko koliko je unapred dogovoreno i ni minut duže: svi se ljubazno pozdrave i razilaze se. Tu posvećenost, srčanost i davanje sebe za nešto veće, to je ljudski kvalitet koji veoma cenim i na koji ovde vrlo često nailazim. To je ono što bih prenela u sredinu u kojoj sada živim.

Šta znači sintagma „srpski umetnik” u svetu? Da li vas je neko napolju predstavio kao srpskog umetnika?

Vrlo često! Ja uvek kažem da sam iz Srbije, mada za njih „srpski kompozitor” ne znači ništa, jer je naša kultura mala i ne postoji prepoznatljivi kontekst u koji bi me smestili. Oni ne poznaju našu kompozitorsku tradiciju nego nas mere po onome čega se, u vezi s nama, sećaju: po grubim i iskrivljenim kategorijama socijalizma (za njih je to „komunizam”) i posledicama proteklih ratova. Uopšteno je shvatanje da ovde postoji nešto varvarsko, strastveno i sirovo, opasno, što oni baš najbolje ne razumeju – ali u muzici je to bezbedno, čak poželjno. Meni ipak znači ta identifikacija jer su to jedini koreni koje imam. Za nekoga sam egzotična, a za nekoga svoja.

Kog bi umetnika iz sveta predstavila u našoj sredini i zašto?

Možda neke moje američke prijatelje koji sa mnom dele umetnički mentalitet, odnosno tu pokretljivost, otvorenost, zajedničko uživanje u kreativnom činu... A od velikih imena, mogao bi to da bude Danijel Barenbojm, prvo zato što je ogroman autoritet, ali i neko ko je svestan naše ljudske prirode kojoj nije strano ni ono najružnije što možemo jedni drugima da napravimo, pa je zadatak umetnika da ponudi bolju viziju sveta, da ublaži rane na čovečanstvu. Našoj sredini bi dobro došla neka umetnička ličnost sa velikim integritetom, koja ima svest o umetnosti u konkretnom društvenom kontekstu. Mi smo ovde u Srbiji unazađeni politikom i ratovima i trebaju nam umetnici koji na stvaranje i umetnost ne gledaju kao na nešto što proizvodi glamur i osećaj superiornosti i elitizma, već oni koji stvaraju za potrebe duše gladne dodira čovečnosti.

Ukratko –predstojeće profesionalne aktivnosti...

Ima ih i u Njujorku i ovde. Novosadsko Srpsko narodno pozorište dogodine slavi 150 godina od osnivanja, ponosna sam što sam pozvana da za jubilarnu sezonu komponujem operu o Milevi Ajnštajn za koju je libreto napisala Vida Ognjenović. To mi je daleko najveći profesionalni izazov, uveliko već radim na operi, Mileva Ajnštajn je za mene velika tema, a Vida Ognjenović je ogroman autoritet i kao ličnost i kao umetnik. U oktobru će jedna arija iz opere biti izvedena u Njujorku, prerađena posebno za „Kronos kvartet” i sopran Džudit Benson.

----------------------------------------------

Koncert u staračkom domu i bolnici

Kod nas ima toliko mnogo odličnih muzičara koji su prošli i tehničko i teorijsko obrazovanje. Nivo i širina znanja naših muzičara neuporedivo su viši u odnosu na američke kolege. Ali mnogi od tih odličnih izvođača uopšte ne sviraju! A postoje škole, obdaništa, bolnice, zatvori, mesta gde su neka ljudska bića, od radoznale i srećne dece, do bolesnih i napaćenih, koji nemaju pristup koncertnim dvoranama! Nikada nisam čula da ovde postoji koncertna sezona gde se u staračkom domu ili bolnici, jednom mesečno, svira klasična muzika! To je taj naš elitizam koji nije dobar ni za sredinu, ni za muziku i muzičare. Svi mi koji se bavimo muzikom svesni smo kolika je njena snaga da nam život ulepša i kolika je njena moć da nas uteši. Uvođenje muzike u prostore koji nisu koncertne dvorane, sviranje za publiku koja nije standardna koncertna publika, to je ta mobilnost o kojoj govorim i koju bih iz sveta u kome živim prenela u domovinu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.