Sreda, 19.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

U carstvu Čiroki indijanaca

Приказ симбола којима се користе северноамерички индијанци (фотодокументација Политике)

Svakog leta u SAD dođe hiljade studenata iz različitih krajeva sveta. Namere su razne, želje slične, a način dobijanja viza - za one kojima su neophodne - isti. Umrežene turističke agencije nude budućim akademcima program popularnog naziva ''razmena studenata''. On omogućava lakše dobijanje pečata u pasošu koji nas vodi tamo dalje preko ''bare''.

Sve započinje razgovorom u agenciji, gde vam prestavljaju uslove, zahteve, mogućnosti i cene. – Ko još brine za to, na sve pristajemo samo da u avion sednemo! Uredno studiranje i čisti papiri su imperativ za dalji tok saradnje, a novac sledeći. Jedino se duže čeka da akteri iz Srbije sa saradnicima iz Amerike pronađu posao, smeštaj i oblast u kojima će poslati svoje ''izaslanike'', a potom je sve spremno za izlet.

Leta 2008. godine moja drugarica i ja smo se našle u avionu, punom studenata, koji je vodio preko Londona za Njujork. Iz Velike jabuke se raspuštena dečica-zadivljena i u isti mah zaprepašćena ''džunglom'' zvanom Njujork - upućuju ka željezničkim i autobuskim stanicama.

Ubrzo, oblakoderi nestaju u daljini dok se svako upućuje na svoju stranu. Većina je adresirana na manja mesta, seoske sredine, nacionalne i zabavne parkove. Retki dobiju posao u predgarđu metropola.

Nakon jednog provedenog dana u 'Novom Amsterdamu'', kupile smo kartu za krajnju destinaciju, Čiroki, država Severna Karolina. Teško je bilo predvideti šta nas tamo čeka, ali sudeći po karti išle smo u nedođiju. Nakon 18 sati vožnje, pet promenjenih autobusa i četiri proputovane države, došle smo u gradić Vejnsvil, gde smo se iskrcale. Ruralna sredina i šumovit predio ispresecan rekama, poželio nam je dobrodošlicu u srce Amerike. Okruženje nije obećavalo, ali smo se i dalje nadale da je naš gradić u indijanskoj preriji razvijen.

Vejnsvil smo ostavile za nama vozeći se u klasičnom američkom pik-apu, kojim su upravljala dva stranca. Tokom putovanja, ljubazni domaćini su nam opisivali područje, upoznavali nas sa tradicijom i običajima tamošnjih stanovnika. Pitale smo ih - Da li ste čuli za Srbiju? Odgovor je bio negativan. Međutim kroz dalji tok razgovora saznale smo da su fanovi naših tenisera, iako nisu znali odakle potiču.

Na sat ipo vožnje, počeo se otvarati pogled na naselje, koja se nalazilo u podnožju planine ''Grejt Smoki'', poznatog nacionalnog parka. Priroda je očaravala, ali nismo bile oduševljene.

Željele smo grad, gužvu, metro, a dospele smo u carstvo američkih domorodaca.

(/slika2)

U čast dobrodošlice - poslodavci Erik i njegov stric Tom - odveli su nas u porodični restoran na ''doručak mira''. Ugostiteljski objekat, na kom je bila okačena tabla sa natpisom „palačinke i vafel'' bio je kućica sastavljena od lepo obrađenog drveta.

Unutrašnje prostorije nagoveštavale su jeftinu i brzu hranu. Tu smo dobile prvo posluženje, debele američke palčinke sa puterom i prelivom od jabukovog sirupa. Poštujući gest domaćina, probali smo jelo koje nam se nije dopalo. - Kod nas su mnogo tanje i ukusnije. Pripremićemo ih specijalno za vas! Zahvalnost je pljuštala sa obje strane.

Nešto kasnije, počele smo da istražujemo područje u koje nas je smestila agencija. Jurcale smo po celom gradu, ako se tako mogao nazvati. Više je to ravničarski predio u podnožju ''Velikih smouki' 'planina koje su ga okruživale sa svih strana. Zelenilo: bilo nam ga je preko glave, kao i reka i potočića! Predivna priroda, parkovi, klupice, sve je to bilo idealno za one koima je bio potreban odmor, ali ne i za devojke koje su bile željne avanture. Kada samo shvatile šta je zapravo Čiroki, svest nam se pomutila, a suze jurnule na oči. Setile smo se da tu moramo provesti naredna tri meseca.

Ovdašnji indijanci su najbrojnije pleme među 568 plemena američkih domorodaca, i jedno od pet federalno priznatih plemena. Snažan uticaj američke i evropske kulture promenio je originalne običaje. Službeni jezik u rezervatu je Engleski, ali nostalgičari privatno koriste plemenski jezik, koji se razlikuje od zajednice do zajednice. Nepoverenje prema belcima i dalje postoji, ali ne u meri kao nekada. Namrgođeni i sumnjičavi teško sklapaju prijateljstva sa novajlijama.

Lenjost je jedna od uočljivijih karakteristika. Zadovoljavaju se sitnicama samo da se klone rada. Najčešće se mogu videti na privatnim posedima kako obučeni u odore, pevajući i plešući zabavljaju strance. To je jedan od lakših vidova zarade. Posetioci - pristigli iz urbanih krajeva Amerike i Evrope - oduševljeno aplaudiraju nakon svakog izvođenja.

Čiroki nas nisu prihvatili raširenih ruku. Za njih smo bile strankinje. Osećale smo se kao junakinje nekog vesterna. Sarosedioci su bili nekako čudni, nepristupačni, a doseljenici iz Južne Amerike, koji su tu radili ilegalno, vremenom su se stopili sa tamošnjim Indijancima.

Nekadašnji ''kauboji'' sada su našli zajednički jezik sa onima koje su kroz istoriju proganjali. Tradiciju krase priče o ne dozvoljenim ljubavima između belaca i indijanaca. To ukrštanje oduvek je bilo strogo zabranjeno, pa se zabrana protegla i do današnjih dana. Domorodci su se isključivo venčavali između sebe. Najčešće već sa 16. godina. Indijanske porodice izdržavaju se od godišnjih primanja koja dobijaju od prometa napravljenog u kazinu. Naime, Amerikanci su pokorenom stanovništvu dodelili zemljište na kome će moći slobodno da žive, a svaki vid zarade biće i oslobođen poreza. Tako je postignut sporazum. To je još jedan ustupak, kao veliko „izvini“ za genocid belaca prema indijancima počinjen u prošlosti.

(/slika3)

Lokalni kazino izgrađen je 1995.godine, a broj posetilaca doseže milion na godišnjem nivou. Razonoda u fabrici novca dostupna je samo strancima. Zabava za mlade, klubovi i ponuda alkoholnih pića je zabranjena. Ako želite da upražnjavate poroke, za to morate biti stariji od 21. godine, a ispunjenje raznih hirova biće vam dozvoljeno samo u ''kući ruleta''.

Kako smo imale svega 20 godina to iskustvo nismo okusile. Kockarski adrenalin ostavile smo za neka druga putovanja. U SAD igre na sreću, dostupne su samo u Las Vegasu, Atlantik Sitiju - u indijanskim rezervatima. Od te zarade, mladi Čiroki se izdržavaju od svoje 18. godine kada za punoletstvo dobijaju lepu svotu novca u iznosu oko 30.000 dolara. Svake sledeće godine dodeljuje im se 12.000 zelenih novčanica koje se isplaćuju polovina u prvih šest meseci, a druga polovina u drugom delu godine. Poglavice plemena uvidele su da je to jedini i najbolji način da podstiču venčanja među istima. Oni, kojima je ljubav važnija od svega, ostaju kratkih rukava.

Želite li da obiđete mesto, da odete do centra grada ili potražite posao u okolnim hotelima i restoranima, peške je to gotovo neizvodljivo. Udaljenost između naselja meri se kilometrima, a pešačenje pored puta nije preporučljivo. Oslonite li se na gradski prevoz, celi dan će vam proći u vožnji. Tamošnji javni tranzit teško je definisati. On je negde na prelazu između taksija i autobusa. Naime, morate ga pozvati kako bi vas imali u vidu, a na putu do vas svratiće da pokupi one koji su se predhodno najavili. Stoga, računajte na čekanje od sat vremena.

Mana broj dva je kupovina. Nežniji pol, ovde mora zaboraviti na kupoholičarsku strast. Majčice i druge krpice pazarićete negde drugde. U lokalnim radnjama se prodaju vuneni prsluci, kožne pantalone i indijanski suveniri.

Prilikom razgovora sa radnicom na recepciji hotela saznale smo da koriste dve valute pomoću kojih može da se plati prevoz. Kada nam je ljubazna Amerikanka spustila pare na sto bile smo šokirane. To je ostavilo najupečatljiviji utisak na nas.

-Pošto ste mi simpatične, častiću vas drvenim dolarima kojima možete kupiti autobusku kartu. Drveni dolar jednak je papirnom, a vožnja košta jedan drvnjak, zato uzmite!

Pomalo zbunjene, zahvalile smo se i prihvatile poklon. Umesto kovanog novčića u našim rukama se nalazila ručno rađena, okrugla i drvena para. Na prednjoj strani je iscrtan lik jednog od poglavica kojeg okružuje natpis ''Čiroki, Sjedinjene američke države''. Pomislile smo - možda ovaj čin znači da smo ipak dobrodošle. Kako god, tada smo se već osećale kao svoj na svome.

Vremenom smo se navikle na okruženje, a i ono na nas. Uskoro zatim doputovala je nekolicina studenata iz Poljske, Bugarske i Kolumbije, sa kojima smo našli zajednički jezik izigravajući lokalne vodiče. Počele smo da to ljeto doživljavamo kao jedno veliko iskustvo. Da nisam nogom kročila na to tlo, ne bih znala kako je živeti u društvu koje, iako je deo jedne od najrazvijenijih zemalja sveta – sigurno nekih 50 godina kasni za njom.

A.I. sa proputovanja

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.