Rat na Karauli, mir u bioskopima

Iako su nekoliko godina posle raspada SFRJ kinematografije novih zemalja bile odrečne po pitanju saradnji, već početkom dvehiljaditih producenti su shvatili da moraju da se udružuju kako bi realizovali svoje filmove.

Prve korake u uspostavljanju filmske saradnje među nekada zaraćenim stranama načinio je Ljubiša Samardžić u rediteljskom delu „Ledina”, koje je realizovao s partnerima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Prva koprodukcija svih zemalja nekadašnje SFRJ bila je drama „Karaula” Rajka Grlića koja je 2004. godine, u priči o događajima na makedonskoj karauli pred raspad SFRJ, finansijski udružila producente oko filma koji je premijerno prikazivan 2006. Od tada do danas dosta je primera o koprodukcijama, a slično se dogodilo i nedavno u projektu Ne„ke druge priče”, omnibusu u kojem su pet priča o materinstvu i rađanju novog života režirale rediteljke iz pet republika nekadašnje Jugoslavije.

Prema podacima Filmskog centra Srbije, u 2009. ostvareno je 22 koprodukcije između Srbije i drugih zemalja, a najviše koprodukcija je iz zemalja nekadašnje SFRJ. U slučaju hrvatskog filma Ke„njac” Antonija Nuića učešće srpske kinematografije u toj koprodukciji je 4,35 odsto od ukupnog budžeta, dok je u slučaju hrvatskog filma „Metastaze” Branka Šmita, koji je ovogodišnjem Festu osvojio „Politikinu” nagradu za najbolji film programa Evro„pa van Evrope”, učešće srpskih partnera 4,86 odsto. U realizaciju novog filma slovenačkog reditelja Damjana Kozolea učestvovali su i srpski koproducenti sa 3,77 odsto budžeta filma, dok je u slučaju filma „Pejzaž broj 2” Vinka Moderndorfera učešće Srbije bilo 4,17 odsto.

U slučaju filma „Sveti Georgije ubiva aždahu” Srđana Dragojevića, koji je nastao u srpsko-bosansko-bugarskoj koprodukciji, učešće srpskih producenata iznosilo je 67,5 odsto, zbog čega se ova drama smatra većinski srpskom.   

I. Aranđelović