Račun bez krčmara

Stručna javnost je sa oduševljenjem dočekala prezentaciju postkriznog modela privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. godine. Izloženastrategija predstavlja zaokret za 180 stepeni u odnosu na postojeću politiku i najavljuje raskid sa ekonomijom destrukcije, koju je poslednjih deset godina uporno primenjivala vlast u Srbiji. Dosadašnji „model rasta”, koji se oslanjao na zaduživanje, prodaju domaćih resursa i rast potrošnje (na osnovu tako ostvarenih deviznih priliva), proizveo je zastrašujuće ekonomske rezultate: nezaposlenost, pad konkurentnosti, prekomerno zaduživanje zemlje, kao i nepodnošljive deficite u spoljnoj razmeni i javnoj potrošnji.

Naravno, svi bismo bili daleko srećniji da su predlagači novog modela imali snage da dosadašnju destrukciju nazovu pravim imenom – katastrofom u kojoj su proćerdane desetine milijardi pristiglih evra. I da nisu morali, udvarajući se vlastima, dosadašnju praksu proglasiti „modelom koji je iscrpeo svoje mogućnosti”.

Ključni predlog ponuđene nove strategije jeste da se dosadašnji dominantni rast potrošnje zameni rastom ulaganja. Tako bi učešće investicija u BDP-u 2020. dostiglo 28 procenata, dok bi učešće potrošnje u BDP-u palo sa sadašnjih 93, na 81 odsto. Prosečan rast BDP-a u sledećoj dekadi trebalo bi da iznosi oko šest procenata, a izvoz bi, takođe, rastao po veoma visokoj stopi. Autori su imali nameru da postavljene ciljeve ne prikažu samo kao spisak dobronamernih želja. Ipak, predložena sredstva za ostvarenje ovih ciljeva definisana su na nivou opštosti koji izaziva nedoumice: reforme, sporiji rast ličnih prihoda od rasta proizvodnje (nedostaje „odvajanje rada od nerada”?), članstvo u EU... Veći deo predloga mogao bi biti obuhvaćen savetom: „Kaniš li napredovati, ne smiješ zaostajati!”

Verovatno ste primetili da ministar ekonomije Mlađen Dinkić, u čijim su rukama (bile i ostale) glavne poluge ekonomske vlasti, nije učestvovao u promociji novog modela rasta. Ne verujem da je oduševljen idejom da se prekine sa merama populističke politike stimulisanja potrošnje i znatnijeg državnog uplitanja u ekonomske tokove (NIP, industrijska politika, subvencionisanje zapošljavanja, kamata itd.) Ovakve mere, nema sumnje, veoma povećavaju popularnost stranaka (i lidera) koje imaju moć da ispune obećanja, a nije ih sramota da ih neštedimice dele.

Predloženi postkrizni model razvoja, koji bi trebalo da se oslanja na proizvodnju i izvoz, tj. na slobodnu tržišnu konkurenciju i preduzetničku inicijativu, postavio bi značajna ograničenja političkim (partijskim) intervencijama u privredi. Pitam se kako će se na to gledati u vrhovima stranaka, pa i u Kabinetu predsednika republike? Nova, zdravija, filozofija razvoja, u predizbornim godinama može da ograniči mogućnost lakog pridobijanja glasova na račun poreskih obveznika. A pobeda na izborima je prioritet svih prioriteta u Srbiji (bez te pobede nije moguće ni približavanje EU, zar ne?). Mnogima, zato, predlog nove strategije razvoja liči na račun bez krčmara. Da li postoji opasnost da mahanje novim modelom razvoja u javnosti postane samo još jedan surogat za model pravne sigurnosti i prostornog reda?