Četvrtak, 29.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Autošovinisti

Hrvatski novinar Denis Kuljiš je pre desetak godina poredio srpski i hrvatski nacionalizam. U ključnoj razlici autor prepoznaje brojne teškoće sa kojima se savremena Srbija suočava. Kuljiš piše: „...Srbima je Srbija opančarska, mrska provincija, Ćuprija, Uroševac, Požarevac, Valjevo – daleko im lepa kuća, i samo bi neki nepopravljivi srbijanski dragovoljac, arkanovac, svoju tvrtku okrstio ’Srpsko-to-i-to’, jer bi svima odmah zazvučalo crkvenoslavenski, pravoslavnoamfilohijski, vuklo na tamjan i pojanje, ikonostase, Kajmakčalan–Mačkov kamen, i na kraju na povorke, kralj na volovskim kolima. Idi bre, gde je tu biznis, moderne stvari... Umjesto da se modernizira, Srbija je pobjegla od sebe, koliko je mogla...“

Srpski nacionalizam se od susednih nacionalizama razlikuje po tri osnova. Kao prvo, nije trijumfovao tokom prethodnih nekoliko decenija. Drugo, on je zaista opterećen mnogobrojnim nedoumicama: srpskim ili jugoslovenskim konceptom, evropskom ili nesvrstanom orijentacijom, istorijskim ili demokratskim pravom, političkim ili socijalnim određenjem. Konačno, srpski nacionalizam jedini od evropskih ima sopstveni antipod – malobrojan, ali snažan, politički, kulturni i intelektualni pokret koji je suštinski autohton i objedinjuje ga snažna mržnja prema sopstvenom, srpskom narodu.

Naša samomržnja, srbofopski autošovinistički pokret, ima stotinak godina dugu, složenu i nedovoljno istraženu istoriju. Pojedini autori su odavno primetili zanimljivu pojavu: prvi socijaldemokrati, predstavnici malobrojne gradske radničke sirotinje, kritikovali su još malobrojniju buržoaziju i pozivali srpsko selo da sa njima stvori zajednički front političke borbe. Za to vreme srpsko selo je posredstvom Narodne radikalne stranke ostvarilo svoje zahteve. Cena je bila veće poresko opterećenje gradova, u njima je beda bila veća i nisu bili u stanju da daju pun doprinos modernizaciji društva... Seme nezadovoljstva, frustracije i podele bilo je posejano. Ratovi i jugoslovensko iskustvo doveli su do postepenog raspada srpskog sela, elite su postale jugoslovenske, nacionalizam potisnut na socijalnu i političku marginu, u verski konzervatizam. Komunistička partija formirana je na ideji o srpskoj „krivici“. Vremenom, krivica za ratove, za „porobljavanje“ drugih naroda (koji su tek u Jugoslaviji stvorili moderne nacije), za sopstveno, često više nego objektivno i spolja nametnuto zaostajanje, postala je u očima ovih malobrojnih, ali uticajnih ljudi isključivo srpska osobenost.

Sudbinsko određenje je, navodno, postalo izvesno tek posle 1990. godine, kada je srpski narod većinom ostao na vetrometini između nemoralnih i zločinačkih nedemokratskih vlasti, ogorčene borbe nacionalne periferije, interesa velikih sila, neprijateljstva suseda i socijalnog radikalizma prosečnog građanina.

Posle kobnog raspada Jugoslavije autošovinistička opcija postala je u Srbiji legitimna, snažna i politički neophodna – kako za formiranje vlasti, tako i za komunikaciju sa pojedinim krugovima u SAD i EU. Paradoksalno, ali osnovna postavka domaće srbofobije propoveda suštinsku posebnost srpskog naroda. Srpski narod je prema njihovom mišljenju nemoguće modernizovati ili reformisati demokratskim putem i unutrašnjim snagama. Osuđen na protektorat, srpski narod mora da zna da nije reč o ropstvu, niti o dobroj nameri – već o „zasluženoj kazni“; kolektivnoj odmazdi zbog ratova, za (naknadno izmišljenu) fašističku vertikalu srpske istorije; kazni čiji povod treba da pruže medijske kampanje protiv demokratskih tradicija, crkvene organizacije, prosvetnih ustanova i pojedinih ličnosti iz prošlosti, kao što su Jaša Tomić, Vuk Karadžić, car Dušan... Zato je, tvrde, neophodno da Srbija pomogne susednim nacionalizmima prilikom asimilacije srpske kulture (nedavno je pomoć pružila i Narodna biblioteka Srbije!)...

Najvažnije izvorište autošovinizma u Srbiji nije, međutim, štedro finansiranje iz pojedinih razvijenih zemalja, koje na taj način ostvaruju svoje često posredne i sa Srbijom nepovezane interese. Nije reč o skrivenom nacionalizmu susednih ili manjinskih naroda. Megalomanija je, baš kao i kod srpskog šovinizma, ključna osobenost. Značajni uglavnom samo dok žive u Srbiji, protagonisti ovog pokreta veruju da su globalno važni i da svetu daju nekakav svetao primer. Stideći se Srbije oni su, za razliku od pojedinih svojih suštinski nezainteresovanih vođa koji su se zahvaljujući ovome obogatili, nesvesni da bez nje, ovakve kakva je, svojim sagovornicima u svetu ne bi ništa značili.

Napredni klub

Komentari48
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.