Arčimboldova čuda

RETROSPEKTIVE
Italijanski umetnik Đuzepe Arčimboldo (Milano 1527–1593) poznatje po slikama sa„složenim”, antropomorfnim glavama sastavljenim od biljaka, voća i životinja. Jedinstven slučaj u istoriji umetnosti, Arčimboldi je pronašao stilsku „šifru” na osnovu koje se odmah prepoznaje i koja mu jeosiguralabrz uspehi slavu. Ipak, likovna kritika ga je vekovima zaboravljala. Tek u XX veku, glavni pokretači nadrealističkog pokreta ponovo otkrivaju njegovu „plastičnu bizarnost” proglašavajući ga jednim od preteča moderne umetnosti.

Poslednjih decenija, obnovljeno interesovanje za slikara podstaklo je nova istraživanjaposvećena tumačenju njegovih dela ispunjenih alegorijama, metaforama, analogijama i simbolima. Protekla četiri meseca u Luksemburškom muzeju u Parizu, na izložbi „Arčimboldo”, organizovanoj u okviruciklusa „Renesansa”, posetioci su imali priliku da vide stotinak Arčimboldovih dela: portrete – mrtve prirode sa antropomorfnim glavama, crteže, scenografske projekte, vitraže i tapiserije.

U vezi sa filozofima i naučnicima tog vremena, Arčimboldo, uz svog oca, slikara Bijađa, započinje umetničku karijeru u Milanu. Od 1549, tokom izgradnje milanskekatedrale, učestvuje u izradi nacrta za vitraže, baldahine i freske. Pretpostavlja se da su Da Vinčijevi crteži ljudskih i lavovskih glava snažno uticali na njegov umetnički razvoj.Pridržavajući se renesansnih kanona na početku, verovatno pod uticajem Leonardove sklonostiprema karikaturi, kao i flamanskog i nemačkog manirizma, Arčimboldo naglo menja stil. Kritičkog duha, napušta ključna pravila perspektive i proporcije i interesuje se, ne za prirodu i njene zakone, već za izuzetke, nastranosti i prirodne protivrečnosti.

Već 1551. dolazi u kontakt sa predstavnicima habzburške dinastije. Nakon upornihpoziva Ferdinanda I i njegovog sina, kralja Maksimilijana II, koji je takođe zapazio slikareve čudnovate likovne predstave, Arčimboldo 1562. počinje karijeru dvorskog portretiste u Pragu. Na praškom i bečkom dvoru slikar postaje carski miljenik: veličali su ga Ferdinand I, Maksimilijan II, a naročitocar Rudolf IIkoji ga je imenovao za dvorskog slikara i podario mu plemićku titulu grofa. Na habzburškom dvoru ostaće punih četvrt veka, do povratka u Milano.

Prvi „carski” antropomorfni portret, delo „Zima” (koje pripada seriji „Četiri godišnja doba”)prikazuje Maksimilijana u odeći koju je nosio za vreme proglašenjaza imperatora Svetog Rimskog Carstva 1563.

„Četiri godišnja doba”prikazuju četiri faze čovekovogživota. Tako, slika „Proleće”, prepuna svežeg cveća, asocira na prvu mladost, sa portreta „Leto” posmatra nasdevojka u haljini od slame, čija glava je „sastavljena”od sezonskog voća i povrća, „Jesen” je predstavljenakao zrela, bradata osoba,a „Zima”, kao starac sa retkom i neurednom bradom i smežuranom kožom. Voće, povrće i životinje harmonično povezujudoba i elemente:svaka sezona nalazi odraz u odgovarajućem elementu (vazduhu, vatri, zemlji, vodi).

Arčimboldo nijeportretisao samocareve. Naslikao je niz portreta posvećenih dvorskim službenicima: „Bibliotekar”,„Kuvar”, „Baštovan”... Dok „Bibliotekar” neodoljivopodseća nakubističke slike s početka dvadesetog veka, dotle kompozicija „Kuvar” iz 1570. predstavlja neverovatnuformalnu novinu. Portret je sačinjen od razdvojenihelemenata, tanjira na kome je položeno jelo-lik, sačinjeno od različitih vrsta pečenja...

Mnoga dela iz ove serije su reverzibilna (mogu se posmatrati na dva načina, npr. portret, ukoliko se obrne, postaje mrtva priroda). Upečatljivi i izuzetno zabavni portreti otkrivaju primenu tehnike optičke iluzije.

Rudolfov dvor u Pragu vrveoje oderudita, astrologa i alhemičara. Galerije umetnosti i čud(es)acvetaju i pune se, ne samo vrednim umetničkim delima iz čitave Evrope, već i svim onim što sesmatralo zaprepašćujućim, egzotičnim ili retkim u svetu. U bogatim galerijamaArčimboldo pronalazi dodatnu inspiraciju za svoja dela. Do najmanjih detalja studira životinje i biljke kojekasnije prikazuje na slikama. Pretpostavlja se da je tada sarađivao i na ilustracijama naučnih dela o flori i fauni. Na izložbio tome svedoče naturalistički crteži, između kojih se izdvajaju prelepa „Hobotnica”, „Seljanka koja ide na pijacu” i „Autoportret”.