Četvrtak, 06.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Crni život pod zlatnom zemljom

Директор Филип Петровски

Medveđa – Kada je stigao u gradić, stranac Filip Petrovski se osvrnuo oko sebe. Video je samo salun, poštu i šerifa. Medveđa je visokog i mršavog makedonskog najamnika podsećala na gradiće koje se protežu iza Rio Pekosa, iako je samo pregazio džipom preko Jablanice. Pregovarao je kratko sa budućim gazdom i postao najtraženiji čovek u vranjskoj kotlini.

Glas o novom upravniku ljudskih sudbina proširio se do Lebana i mnogo dalje, do Bosne na zapad i Makedonije na jug. Filip Petrovski ne poklanja sedam dana odmora u rijalitiju „Farma”. Ne razbacuje se besplatnim akcijama, ne ubacuje ljude u upravne odbore. Ali ovde, na divljem jugu, ono što nudi direktor rudnika Lece ravno je bogatstvu. On nudi posao. Da li je život u tami i jami svetliji od tihog besposličarskog odumiranja sa ove strane zemlje, gde se sunce jedva probija kroz sive oblake?

Ovde je potreban žanrovski obrt, pa iz pejzaža špageti-vesterna, ulazim u svet „crnog talasa” i siromašnog krajolika kojim tumaraju umorni rudari između deponije gvožđurije i napuštenih vagona, ovekovečeni u filmovima Živojina Pavlovića.

– Odmorim se kad siđem u jamu. Imam desetine poziva dnevno. Svi traže posao. Ludnica – uzdiše Filip, posle desetak minuta koračanja po blatnjavoj vodi do članaka. Pre desetak minuta navukli smo na sebe tamnozelene rudarske uniforme, natakli šlemove na glave i uperili snop svetlosti sa lampe ka ulazu u tunel iznad koje je ispisano: „Srećno!”.

Ko je prvi rekao da je rudarski hleb sa sedam kora, očigledno je bio na dijeti. Više od pola časa neprekidno koračamo kroz zemljinu utrobu, a ledeni dah podzemlja oseća se kroz stari tunel koji više nije ozidan i račva se u desetine prolaza kojima se ne vidi kraj. To je zaostavština prošlih generacija rudara, koji su prvi put ušli u jamu 1937. godine. Kasnije je tunele trasiralo hiljade socrealističkih Alija Sirotanovića, nabildovanih anonimnih kopača bez imena, prezimena i ikakvog traga o njihovoj daljoj sudbini.

Rudnik olova i cinka Lece praktično nije radio dve decenije, ali kada ga je iz stečaja za oko 10 miliona evra kupio šabački koncern „Farmakom MB”.Nekadašnji kamaradi, razbacani po bivšim republikama i pokrajinama, počeli su da se vraćaju. Od kada je rudnik pod misterioznim okolnostima zatvoren, procenjuje se da je oko 3.000 ljudi napustilo Medveđu. Život u selu Lece više nije imao nikakvog smisla, jer je rudnik bio sve –i život i smrt, i nada i očaj, i ljubav i izdaja.

Svetlost lampi obasjava uski hodnik oštećen od odrona i gotovo uglačani plafoni i zidovi svetlucaju i prelamaju se u crvenožućkaste i beličaste odsjaje, kao da pokazuju gde treba bušiti dalje. S procentom od 160 grama zlata po toni olova ili cinka, rudnik Lece je među euforičarima već proglašen najvećim rudnikom zlata u Evropi, novim „Eldoradom” siromašnog juga, zaboravljenim od boga i Beograda.

– Izgleda da je samo jedan rudnik u Finskoj bogatiji zlatom, ali nisam siguran. Odlično skrivaju podatke. Kako god bilo, svi me pitaju za zlato. Koliko ga je, gde ga čuvate, imate li tajne trezore? Ja im odgovaram: „Siđite i kopajte ga.” Zato sam ponudio bušačima platu od 500 evra, a ako prebace normu, dobijaju još 10 odsto. Prosečna plata je oko 400 evra. Trenutno imam 260 radnika, ali svi bi, kad zovu za posao, voleli da su na površini – priča Filipovski i ubrzava.

Bio je tehnički direktor u rudniku olova i cinka Sas u Makedoniji, ali ga je u rudarskom prelaznom roku kupio Miroslav Bogićević,vlasnik „Farmakoma MB”. Filipovski je sobom doveo šest, sedam svojih najpoverljivijih ljudi, makedonskih inženjera, pa su ga Rusi, vlasnici Sasa, proglasili za personu non grata i izlepili svojevrsne poternice sa imenima i fotografijama „veleizdajnika”.

Gotovo da puzimo po blatu preko zaštitnih greda koje su popucale pod tonama teške i crne zemlje, kako bismo se provukli dalje, ka prvoj baznoj stanici, gde lift spušta rudare 170 metara niže. Kompresori na površini upumpavaju vazduh kroz kilometarske cevi u jamu i to šištanje razbija monotoniju strojevog rudarskog marša kroz blato najamnika Filipovskog, čija mršava visoka senka kao utvara probija put kroz pomrčinu. Temperatura se sa nekih minus dva ili tri stepena naglo penje na 15 ili 20. Posle takvog toplotnog šoka, klaustrofobija postaje savršeno opuštajuće stanje svesti.

– Kada je rudnik živ, dišu Medveđa i Lece – smeje se iskusni Rajko Milinović iz Leposavića, pored istovarnih mašina, okružen sa nekoliko majstora. Ni graška znoja. Bledo, anemično lice koje mehanički izdaje komande.

Filipovski je, osim makedonskog menadžmenta, pozvao i stare, rudarske prevejane koske, koji su ceo radni vek kopajući olovo i cink, zapravo tražili zlato, a zatim ga prevozili u topionicu u Trepču, gde se odvajalo blago, a potom završavalo u polugama federalnih ili republičkih rezervi.

Pedesetšestogodišnji Mirko Vlašković iz Zubinog Potoka je angažovan kao specijalni savetnik za podzemni svet, jer je u njemu proveo 27 godina, baš ovde, gde ekipa Makedonaca, veterana iz Bora i dvojice lokalnih mladića popravljaju pumpu koja bi trebalo da konačno istera vodu koja nadolazi do kolena i preti da se ulije u naše nove, žute, gumene čizme.

– Medveđa nema dovoljno rudara, nema ih ni Lece. Sve što je moglo da kopa, pobeglo je. I, sada se stiglo tamo gde sam uvek govorio da ćemo stići. Sad ne možete ni da mrdnete bez starog, dobrog Titovog rudara – govori spokojno retrorevolucionar kome ne trebaju oči da povede kolonu novih momaka u zaboravljene, stare otkope koje skrivaju zlato.

Ako je u jami kao u osinjaku, na površini je pusto. Beličasti dim viri iz samačkog hotela u koji su smešteni rudari sa asimetričnom jugonostalgijom. Nema samo Hrvata i Slovenaca.

– Hranili smo tri opštine: Medveđu, Sijerinsku banju i Lebane. Moj otac je izgubio oko bušeći zlato. sada vežbam za bušača – viče mladi Zoran Kujović u kafani „Dve lipe” i zavija himnu sela: „Rođeni smo u one stijene, đe vukovi poštene cijene!”. Čeka ga noćna smena. Državi nije bio potreban ovakav rudnik obogaćen zlatom, ali novi gazda nema dilemu o tome da li je glupo iskopavati blago.

U jedinoj seoskoj kafani, gde kafa košta 40 dinara, sedi još jedan gost. Nebojša Ković,nadzornik jalovišta, vratio se iz Vičence kada ga je Filipovski pozvao. Pre 20 godina je sa istog jalovišta pobegao u Grčku, a potom otplovio do Ankone, gde ga je dočekao kum i sproveo do srpske kolonije na italijanskom severu.

– Taman sam stekao, otvorio preduzimačku firmu u Vičenci, a onda su me pozvali u rudnik. Dve noći sam sanjao dedu i petoricu stričeva koji su vek proveli u jami. I, evo me. Vratilo se još petnaestak porodica koje su se odselile – nostalgičan je sedokosi nadzornik, sećajući se vremena kada je zlatni rudnik u zlatno doba izgradio jedini bioskop u ovom seocetu i opštini, kada je Nebojša kao dečak sedeo u prvom redu, i gledao partizanske vesterne „Sutjesku” i „Neretvu”.

Još jedna kafa.Još jedna od starih gorštačkih junačkih pesama o rudniku. Još jedna priča o crnom životu pod zlatnom zemljom i melanholiji koja kao oblak prekriva Lece.

Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------

Opština spasla rudnik od potopa

– Godišnje se iz Medveđe odseli oko 40 porodica. Zato je obnavljanje proizvodnje u rudniku Lece velika stvar za opštinu. Sada osim javnog sektora konačno radi još nešto. Dugovi prema javnim preduzećima se redovnije izmiruju, oživele su prodavnice i restorani – kaže predsednik opštine Medveđa Slobodan Drašković i podseća da su, posle gašenja rudnika, 282 radnika ostala bez posla.

Opština je od 2002. godine čuvala rudnik. Osmorica radnika su svakog dana silazili u jamu, ispumpavali vodu i menjali užad na liftu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.