Utorak, 07.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Dva nezaboravna telegrama

Александар Рахбари са Београдском филхармонијом Фото Д. Живадиновић

Skoro da se nisu slegli aplauzi sa nedavnog koncerta Beogradske filharmonije a večeras će, nenadano, sa njima ponovo biti dirigent Aleksandar Rahbari. Viša sila htela je tako: da zameni kolegu Frančeska La Vekiju i evo maestra Rahbarija ponovo na Kolarcu, gde ga čeka „Hod po žici” (naziv koncertnog ciklusa), zajedno sa drugim gostom – violinistom Josifom Ivanovim. Novi dolazak za nas je bio nova prilika da malo bolje upoznamo istaknutog dirigenta – bez palice.

Znate li za oduševljenje u orkestru kada se čulo da će sa Vama opet pred publiku na Kolarcu?

– Dirigovao sam pet godina u Berlinskoj filharmoniji i radio sa više od 120 orkestara i retko se dešava da se sve uklopi i da sam baš svime zadovoljan. Ili imate muzičare koji nisu motivisani, ili direktora koji se bolje razume u politiku nego u muziku ili je kompozitor, pa se zalaže da se izvode njegova dela, ili je muzički direktor istovremeno dirigent koji je u potrazi za angažmanima. U Beogradskoj filharmoniji sam apsolutno zadovoljan: i orkestrom, i direktorom, i produkcijom, i publikom, u šta je moj menadžer jedva poverovao, jer smatra da sam težak čovek (smeh). Zaljubio sam se u ovaj orkestar, jer čovek sa iskustvom oseti kada je na tragu nečega velikog. Oni su kao zlatni rudnik, mladi su, sveži i motivisani, divno je raditi sa njima. Iskreno, pre prvog dolaska nisam znao šta me čeka. Tri osobe su me „pogurale” da dođem u Beograd. Zanimljivo je da su dve iz Hrvatske: novinar Jutarnjeg lista, Branimir Pofuk, koji je znao da nisam mogao da postignem umetnički nivo koji sam zahtevao od Zagrebačke filharmonije, gde sam bio šef-dirigent, pa mi je preporučio vaš orkestar; druga je moja supruga Paola, koja je takođe iz Hrvatske. Treća je moj menadžer iz Švajcarske, gospodin Hefelin.

Jednom davno, u Jugoslaviji, zabranili su Vaš koncert...?

– U zimu 1979. trebalo je da održim koncert u Ljubljani. Krenuo sam na probu, sa svojom palicom i partiturom Štrausovog „Don Žuana” u ruci, kada me je presreo čovek birokratskog izgleda i uručio mi telegram u kojem je pisalo da je iz Beograda, iz Komunističke partije, stigla naredba da se moj koncert otkaže, jer sam ja omiljeni dirigent smenjenog iranskog šaha. Nisam mogao da verujem, u Teheranu sam lično svirao kada je Tito dolazio, a doživeo sam da su me bukvalno izbacili iz zemlje. I onda se desilo ono što zovemo prst sudbine. Na putu za Pariz javio sam se telefonom mojoj porodici da joj kažem šta mi se dogodilo, ali, nisam stigao ni da zaustim, oni su mi, van sebe od sreće, rekli da je na moju kućnu adresu upravo stigao telegram od Herberta fon Karajana, koji me poziva da dirigujem na tri koncerta Berlinske filharmonije. To je bio istovremeno i najbolji i najgori dan u mom životu.

Koja je Vaša najdragocenija „uspomena” na Herberta fon Karajana, čiji ste saradnik u mladosti bili?

– Moje mišljenje o Karajanu se verovatno razlikuje od onoga što su knjige pisale, čak i od onoga što je njegova žena znala. Kada čujem nešto o njemu, imam utisak ili da preteruju ili da pričaju o nekom drugom. On je bio veliki čovek, a ja sam imao sreće da godinu dana provedem svaki dan uz njega i vidim stvari koje muzičari, publika ili novinari nisu mogli. Najdragocenija uspomena na njega je iz vremena kada sam kao njegov zamenik sedeo iza scene, u fraku, sa njegove dve ćerke. On je, dok traje aplauz, dolazio da ih zagrli i poljubi i vraćao se na scenu. Bio je veliki dirigent i važio je za diktatora i to je bila jedna njegova strana, ali bio je veoma emotivan čovek. Takođe, stekao sam uz njega odnos prema radu koji je drugačiji od mnogih dirigenata: nikada ne kalkulišem gde je veći honorar ili gde ću unaprediti svoju karijeru, već idem tamo gde se osećam dobro, a Beograd je definitivno to.

Zovu vas iransko-austrijski dirigent. Koliko su danas daleko ta dva muzička sveta?

– Ljudi se razlikuju svuda u svetu, ali muzičari su svuda isti, mi se savršeno razumemo gde god da živimo. U Johanesburgu, Beču ili Meksiku, svi rastemo uz iste note, vežbe, etide, probleme... Mi razgovaramo o muzici, jer je ona naš život. Politika i biznis poznaju i prave razlike, ljudi se u nijansama razlikuju, a muzičari su svuda isti. Dve trećine života živim u Austriji, jednu sam proveo u Iranu, ali sa toliko različitih orkestara sam radio, da mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam svuda imao iste radosti i iste probleme. I to nije samo slučaj u klasičnoj muzici, svako ko voli i razume muziku, i pop i uličnu npr., pozitivniji je i bolji čovek.

U ovoj godini Malera Beogradska filharmonija večeras će izvesti njegovu Prvu simfoniju (Titan). Kako Austrija obeležava stogodišnjicu smrti svog velikog kompozitora?

– Kada sam došao u Beč, pre 44 godine, Maler je tek počinjao da bude popularan, a sada je na redovnom repertoaru i uvek ima svoju publiku. U godini Malera bilo mi je u planu da radim Četvrtu, Petu i Devetu simfoniju, a evo radiću i Prvu, ovde u Beogradu, neplanirano. Mislim da orkestar Beogradske filharmonije ima kapacitet da dobro svira Malera. Prosto osećam da muzičari žele da pruže uvek više, mladi su i odlično sviraju. Sinoć sam pisao mom nekadašnjem menadžeru, koji je sada penzionisan, o tome koliko sam srećan u Beogradu, ovde se posle dužeg vremena osećam „kao riba u vodi”.

M. Šehović

------------------------------------------

Ivanov, violinista sutrašnjice

Prvoj simfoniji Gustava Malera, koja je na kraju večerašnjeg koncerta, prethodiće Prelid za Popodne jednog fauna (K. Debisi), a potom će se predstaviti i Josif Ivanov, „jedan od najvećih violinista sutrašnjice” – kako ga je nazvala kritika, sa programom: Poema za violinu i orkestar (E. Šoson) i Introdukcija i Rondo kapričiozo (K. Sen-Sans).

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.