Utorak, 26.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Andrić je tražio bezimenost i samoću

Андрић у Марсеју, 1926-1927. године

Istinska i strastvena posvećenost pripovedanju, priča kao odjek legendi i predanja,pričanje o nesrećnoj sudbini čovekovoj na zlom poprištu istorije, koja kao„Šeherezada zavarava krvnika”, utkana je u delo Ive Andrića, pre ravno pedeset godina nagrađenog Nobelovom nagradom za književnost. Na diplomi Nobelove nagrade zabeleženo je da se ona dodeljuje za epsku snagu kojom je Andrić oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje.

U razgovoru za naš list, Žaneta Đukić-Perišić, istoričarka književnosti i istrajni proučavalac Andrićevog dela, ističe značaj priče i pričanja u razumevanju Andrićevog dela i njegove poetike.

– Odrastao pored mosta na Drini, Andrić je odmalena slušao legende i drevna pripovedanja o gradnji mosta, legende o neimarima i ktitoru ćuprije, priče o junacima i običnim ljudima čija je sudbina bila vezana za most. Legende su za Andrića stvarnost života, a priča je antropološki uslovljena, ona daje smisao ljudskom trajanju i muci da se dopre do smisla i razloga postojanja sveta. Od kada je sveta i veka, od prve vatre oko koje su se ljudi okupljali, ispredala se priča o postanku sveta i mestu pojedinca u njemu, razapetom večito između spoljašnjih i unutarnjih sila. Pričam, dakle, postojim, mogli bismo parafrazirati jednu prastaru maksimu – kaže naša sagovornica, dodajući:

– Od pamtiveka čovečanstvo priča, pripoveda o herojstvu, ljubavi, patnji, izdaji, odanosti i prijateljstvu, priča je čoveku imanentna, sastavni deo njegove pozicije u interaktivnom odnosu sa svetom. I nije slučajno Andrić u usta svoga junaka fra Petra stavio reči njegovoga „amidže”, pokojnog fra Rafa koji je u šali uvek govorio: „Ja bih bez hljeba još nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.”

Upravo zbog toga što je u velikoj meri svoj duhovni profil ugradio u stvaralaštvo, Andrić je često u životu tražio bezimenost i samoću.

Živeći i sam u burnim vremenima istorijskih preloma, Andrić je pisao o ličnim dramama junaka u teškim trenucima povesti. Na početku književne karijere pripadao je znamenitoj generaciji Mlade Bosne, koja se zalagala za oslobođenje slovenskih naroda od Austrougarske, „tamnice naroda”. Bio je uhapšen u Splitu, leta 1914. godine i proveo skoro godinu dana u mariborskoj tamnici, a poslednje godine rata proveo je u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu. Posle Prvog svetskog rata, Andrić se, uz pomoć svog profesora i dobrotvora Tugomira Alaupovića, zapošljava u Ministarstvu vera.

– Dolaskom u prestonicu počinje novi ciklus u Andrićevom životu. Još tada je, delujući neko vreme u Grupi umetnika koji su se najčešće sastajali u hotelu Moskva, bio uvažen kao pisac (objavio je već „Put Alije Đerzeleza” i „Eks Ponto”), ali i kao revolucionar, koji je stradao i tamnovao zbog svojih uverenja, podseća Žaneta Đukić-Perišić, uz napomenu:

– U periodu između dva rata sigurnim koracima napredovao je na diplomatskoj lestvici Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Jugoslavije. Boravio je u Rimu, Bukureštu, Trstu, Gracu, Marseju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu, Berlinu. Uprkos odgovornim i osetljivim poslovima (u Berlinu je bio opunomoćeni poslanik u osvit Drugog svetskog rata), Andrić je između dva rata napisao glavni deo svog pripovedačkog opusa. Za vreme rata, vrativši se iz Nemačke, on se penzionisao, ali penziju nije želeo da prima, povukavši se iz javnog života. Živeo je skrajnuto i napisao svoja tri velika romana „Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika” i „Gospođica”.

Upravo tada, podseća naša sagovornica, Andrić je pokazao veliku građansku hrabrost.

– Nije stavio svoje ime na „Apel srpskom narodu”, koji su potpisali mnogi ugledni srpski intelektualci. Odbio je i poziv Srpske književne zadruge da da svoje priče za „Antologiju savremene srpske pripovetke”. Odgovorio je uredništvu da ga moralni razlozi sprečavaju da objavljuje svoja dela u trenutku dok njegov narod pati i strada. Jednako tako, protestovao je protiv objavljivanja svojih dela kod Cvijanovića tokom rata. Moguće je da su sve to bili izvesni krediti, koje je Andrić imao kod nove, komunističke, vlasti. Jer pozicija kraljevskog opunomoćenog poslanika u Berlinu, koji je prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta, mogla je zaista nepovoljno da se odrazi na pisca u novoj, socijalističkoj državi, smatra naša sagovornica, objašnjavajući da je i Andrić verovatno imao potrebu da pokaže izvesnu lojalnost novom režimu, pa je posle rata objavio nekoliko angažovanih pripovedaka u kojima se osvrnuo na aktuelni društveni trenutak.

– Na jednoj posleratnoj vojnoj izložbi, na Kalemegdanu, 1951. godine, bila je izložena fotografija na kojoj se Andrić nalazio pored Hitlera, upravo prilikom potpisivanja Trojnog pakta. Pošto mu je to bilo vrlo neprijatno, zamolio je Milovana Đilasa da se založi da se ta fotografija ukloni, što je Đilas i učinio, kaže Žaneta Đukić-Perišić, ističući još:

– U to vreme, glave su letele i za manje grehe i propuste, ali, očigledno da je novoj vlasti Andrić, sa već ogromnim književnim ugledom, bio veoma potreban. U svakom slučaju, potrebniji on njoj nego ta vlast njemu. Inače, u Andrićevom ratnom dnevniku, u kojem ima najviše pribeležaka iz 1944. godine, nastalih za vreme savezničkog bombardovanja i u danima borbi za oslobođenje Beograda, kao da se krije građa za čitav jedan ciklus beogradskih ratnih priča. Te pripovetke, posmatrane u kontinuitetu, mogu da se razumeju i kao jedna vrsta beogradske hronike u okviru koje je pisac posmatrao svoje junake u graničnim i tragičnim okolnostima. Psihologija junaka koji izrastaju na fonu turbulentne, burne i prevratničke istorije uvek je zanimala pisca. Na jednoj strani bučni hod vremena, na drugoj pojedinačne sudbine malih ljudi, njihovi strahovi, padovi i nedoumice, ali i njihovi podvizi i uzleti.

Marina Vulićević

-----------------------------------------------------------

Žene u Andrićevoj prozi

– Čitaocu se može činiti da je Andrićeva proza bila posvećena mahom muškim likovima, međutim, značajan broj žena prodefilovao je njegovom prozom. Andrića je zanimao položaj žene u patrijarhalnim zajednicama, ali i u građanskim sredinama, a najviše se, zapravo, bavio projekcijom žene i ženskosti u očima i životima muškaraca. Nesumnjivo, jedan od najboljih poznavalaca ženske psihologije, Andrić je u nizu pripovedaka o ženama dao briljantne portrete žena, njihovih duševnih stanja i osećanja. Muško-ženski odnosi u Andrićevom delu uvek su uzbudljivo, trusno područje zla i nespokoja gde pate, podjednako, svi, kaže Žaneta Đukić-Perišić. Na jednom mestu u „Znakovima pored puta” pisac je pribeležio: U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno”.Ipak, mnogi Andrićevi junaci, znajući da žena, kao kapija, stoji na ulazu kao i na izlazu iz života, neprekidno tragaju za idealom žene, koji im stalno izmiče, kao lelujava himera.

-----------------------------------------------------------

Brak sa Milicom Babić

Andrićeva životna veza sa suprugom Milicom Babić predstavljala je obostranu ozbiljnu posvećenost, dugogodišnju naklonost i razumevanje. Upravo mu je Milica savetovala da ublaži scenu nabijanja na kolac iz romana „Na Drini ćuprija”. Smatrajući, međutim, da opis toga monstruoznog čina mora ostati zabeležen i umetnički oživljen, Andrić nije odstupio od ideje da pokaže jedan od mnogobrojnih načina trpljenja srpske raje pod turskom vlašću u Bosni.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.