Sreda, 20.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Život i smrt Branka Popovića

Б. Поповић, Аутопортрет, 1912.

Izložba arhitekte i slikara Branka Popovića (Užice, 27. januar 1882 – Beograd, novembar 1944), koja je otvorena 10. februara u galeriji RTS-a u Beogradu vratila je još jednom u sećanje ime velikog umetnika i uglednog intelektualca koji je, prema zvaničnom izveštaju, streljan kao saradnik okupatora mesec dana posle oslobođenja Beograda. Popović, dekan Tehničkog fakulteta i slikar, dobitnik ordena za hrabrost u Prvom i Drugom balkanskom ratu i nosilac francuske Legije časti u Prvom svetskom ratu, za novu Jugoslaviju, koja se tek rađala iz rata, bio je neprijatelj koga treba, bez suđenja i presude, ubiti.

Borivoje Popović, Brankov sin, govori nam o životu i danima koji su prethodili očevoj smrti, i životu jednog od najistaknutijih Srba kojem se, do današnjeg dana, ne zna za grob.

– Moj otac je ranjen 1912. godine kod Kumanova, preležao je tifus u Drugom balkanskom ratu, a prešao je i celu Albaniju i bio je na Krfu sa našom vojskom. Branko je tada bio ratnik, ali do Krfa je stigla vest da je umro Ogist Roden. Moj otac je napisao članak o njemu, koji je tada i objavljen u krfskim novinama – govori Borivoje Popović.

Tekst o velikom francuskom slikaru, koji datira iz 1917. godine, počinje ovako: „Prvi put video sam ga 1909, u Jesenjem salonu u Parizu.” U nastavku svog ogleda, Popović, koji je Ogista Rodena lično poznavao, opisuje ga kao čoveka koji je izgledao kao kakav stari ratnik, ili vođa gusara s nekog ostrva na Severnom moru. I vrlo pitko i stručno vodi čitaoca kroz čitav opus značajnog francuskog umetnika.  

Međutim, sve što je Branko Popović stvarao tokom svog plodnog života, a radio je i stvarao mnogo, posle oslobođenja je prestalo da bude važno. Jednog dana u oktobru 1944. na vrata stana u Knez Mihailovoj ulici 24 zakucali su vojnici i odveli ga „na saslušanje“.

Porodica nije znala gde je odveden i zatvoren. Tih dana, svratio je porodični prijatelj koji je bio na ispitivanju u Udbinom zatvoru, smeštenom na beogradskom Obilićevom vencu. On je sinovima rekao da je otac smešten na šestom spratu zatvora. I da, ako prošetaju ispod tamničkih prozora često, možda mogu da ga vide.

– Prolazili smo tuda svaki dan. Možda je on primetio nas, mi njega nismo mogli da vidimo – priseća se Borivoje.

Strašna vest stigla je preko stranica „Politike”, koja je novembra 1944. objavila 105 imena ljudi koji su streljani kao neprijatelji režima i reakcionari. Na spisku likvidiranih bilo je i ime Branka Popovića.

Među tih 105 streljanih, istaknutih intelektualaca Beograda, našla su se i dva najpoznatija komičara predratnog vremena, Joca Tanić i Aca Cvetković.

– Oni nisu imali nikakve veze sa politikom, ubili su ih na pravdi Boga. I proces rehabilitacije, što se njih dvojice tiče, kao i da ne postoji – tvrdi Popović.

Najteži udarac tih dana, kada nisu pomišljali da će otac biti streljan, usledio je od kućnog poznanika, slikara Đorđa Andrejevića Kuna, koji je zajedno sa Brankom Popovićem posle Prvog svetskog rata osnovao umetničku grupu „Oblik”. On je došao u stan posle hapšenja u uniformi i interesovao se za Brankov atelje. Majka je bila zapanjena.

– Sa druge strane, jedna žena, major prvoborac, takođe je dolazila u naš stan u to vreme i rekla je mojoj majci da sklonimo sve vredne stvari, jer ako se nešto desi, sve će vam uzeti. Ona nikad nije bila u našoj kući, a umela je da bude čovek. Kasnije su se Đorđe Kun i njegova supruga Nada uselili u naš stan. Kun se posle hvalio gostima da piju piće iz čaša Branka Popovića – govori Borivoje Popović.

Sa druge strane, neki prijatelji su zaboravili da su svraćali na ručkove i večere kod Popovića. Jedan od njih bio je i Miroslav Krleža, koji je sa malim Borom voleo da igra šah. Posle ubistva Branka Popovića nije se više javljao ni telefonom. Njegov sin, pak, Borivoje, kako je kasnije saznao, u svom dosijeu imao je karakteristiku, kontrarevolucionar i reakcionar, i da ga treba streljati.

– Vrlo su se ozbiljno bavili svojim poslom. Nije im bilo dovoljno što su mi ubili oca, hteli su i mene, momka od 18 godina – tvrdi Popović.

Zatim su usledile godine mukotrpne borbe za istinu o smrti Branka Popovića, čime se najviše bavio srednji brat, advokat Prijezda Popović. Braća Popović (najstariji, Simeon, arhitekta, umro je pre dva meseca), nastavili su traganje za neobjašnjivim razlozima ubistva svog oca. Možda je to imalo veze sa očevim društvenim angažmanom? Branko Popović, ugledni Beograđanin, blizak Demokratskoj stranci, aktivno je učestvovao u društvenom životu, kao profesor na Tehničkom fakultetu, slikar i likovni kritičar. Malo je poznato, kaže Borivoje, da je pripadao organizaciji Crna ruka, krilu koje nije bilo otkriveno.

Usledila je okupacija, a zatim i puč 27. marta 1941. godine. Borivoje Popović kaže da je ocu Branku Dušan Simović (general, vođa vojnog puča koji je srušio pronemačko namesništvo kneza Pavla Karađorđevića), nudio poziciju gradonačelnika Beograda.

– Otac se složio, ali pod uslovom da ga podrže svi partijski prvaci, zahtevao je demokratski princip. Simović mu je rekao da ga postavlja on, a ne stranke. Međutim, Branko je insistirao. Iako je samo jedan partijski prvak imao neku primedbu, Popović je odbio poziciju. A da je postao gradonačelnik, otišao bi u London sa vladom u izbeglištvo i preživeo bi – kaže Borivoje. Nuđeno mu je da u toku rata preko Bugarske prebegne sa porodicom u Carigrad, ali Popović je i to odbio. U vreme okupacije trudio se da održi predavanja i ispite na fakultetu, a svojim intervencijama u policiji pokušavao je da pomogne svojim studentima. Potpis Branka Popovića zatekao se ispod teksta „Srpskog civilnog plana”, koji je osmislilo Ministarstvo prosvete pri vladi Milana Nedića. Borivoje Popović kaže da Branko nikada nije bio u Nedićevoj vladi, a da se sa ministrom prosvete Veliborom Jonićem često sukobljavao.

Sve je ostalo na pretpostavkama, osim činjenice da je nova komunistička vlast streljala nevinog čoveka bez suđenja. Da ironija bude veća, Branka Popovića su, odmah na početku rata, 1941. godine, uhapsili Nemci i odveli ga u logor na Banjicu. Tada je izbegao streljanje.

– Majka je napisala pismo komandantu grada da je Branko studirao u Nemačkoj, da je umetnik, da se ne bavi politikom, da ima troje dece. Posle dva meseca na osnovu tog pisma su ga pustili iz zatvora – govori Popović.

Tri godine kasnije, to izgleda nije bilo moguće. A jedino moguće objašnjenje jeste da je ubijen iz ideoloških razloga, što je istaknuto u sudskoj odluci o rehabilitaciji od pre četiri godine.

Tragajući za istinom o ubistvu oca, Borivoje Popović došao je do nekoliko verzija. Jedna je zvanična iz 1944, u kojoj se objavljuje odluka Vojnog suda u  novinama, da je ubijen bez ikakvog sudskog postupka. Drugi izvor došao je preko jednog upravnika Narodnog muzeja, koji je imao prijatelja iz Pančeva, sudskog pisara. Taj pisar je navodno tvrdio da je bio na saslušanju Branka Popovića. Islednik je počeo da vređa Branka, koji je zbog toga ustao i udario mu šamar. Islednik je zatim izvadio pištolj i ubio ga.

– Treću verziju sam dobio od mog gimnazijskog profesora istorije, nekadašnjeg docenta Kijevskog univerziteta. On mi je rekao da moj otac nije ubijen. Posle dolaska ruskih trupa, govorio mi je profesor Konoval, izuzetni stručnjaci, kao vaš otac, nisu likvidirani, nego su odvođeni u Sovjetski Savez, dobijali su drugo ime i davani su im maksimalni uslovi za rad u zabranjenim gradovima – govori Popović.

Branko Popović, „izdajnik i saradnik okupatora”, kako ga je okarakterisao preki sud, i u Drugom svetskom ratu, u 60. godini, mada u rezervi, borio se za otadžbinu, kao ratni komandant Sente. To u optužnici, koja postoji samo u novinama, nije pomenuto. Dugogodišnja borba za istinu bar donekle je urodila plodom, i braći donela makar moralnu satisfakciju. Branko Popović je, po rešenju Okružnog suda u Beogradu, rehabilitovan 2007. godine.   

------------------------------------------------------------------------ 

Talentovani slikar i kritičar

Posle završenog Tehničkog fakulteta, Branko Popović je u Minhenu učio u crtačkoj školi Hajnriha Knira (od 1905. do 1906), a studirao je na Umetničkoj akademiji kod profesora Ludviga Herteriha od 1906. do 1909. godine. Usavršavao se u Parizu od 1909. do 1912. godine. Objavio je mnoštvo kritika, ogleda i studija o umetnosti i naslikao oko 100 dela, od kojih je 80 sačuvano. Bio je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika. Izlagao je na zajedničkim izložbama u Parizu (1919), Filadelfiji (1926), Londonu (1930), Rimu (1937) i 22. Bijenalu u Veneciji (1940). Zahvaljujući istoričaru umetnosti Vladimiru Roziću, i njegovom požrtvovanom istraživačkom radu, vredno delo Branka Popovića sačuvano je od zaborava. Ljubica Miljković, u katalogu povodom izložbe u Galeriji RTS-a, koju je uz prigodnu besedu otvorio direktor RTS-a Nikola Mirkov, beleži da je tehnika ulja na platnu ostala Popoviću do kraja najvažnija.

– Pojednostavljivanjem i deformacijom, dinamikom crteža i snažnim dejstvom boja, prepuštanjem osećanjima i kompozicionim rešenjem, ostvario je neuobičajeno sveže i savremeno delo koje svedoči o uzletima u zrelom dobu i dometima ekspresionizma kod nas („Petrovac na moru”, oko 1938). Ekspresivno i ubedljivo poslednji put je naslikao sebe kada se Drugi svetski rat približio Jugoslaviji („Autoportret sa šeširom, 1940). Čini se da je ozbiljnošću izraza, prigušenom paletom i tužno zamišljenim izrazom lica naslutio zlu kob. Rukom na grudima još jednom je podsetio na odanost i otadžbini i umetnosti – zabeležila je Ljubica Miljković.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.