Motivisati ljude da se bore za svoja prava

Kada je pre sedam godina Srpska pravoslavna crkva otvorila javnu debatu u pogledu biometrijskih sistema identifikacije, a potom izašla i sa sopstvenim viđenjem te problematike, mnogi su se upitali o čemu je zapravo reč i kakve veze ova tema ima sa pravoslavnim hrišćanstvom. A stvar je bila krajnje jednostavna: vernici (ali i mnogi ateisti) tražili su odgovore na pitanja kojima se tada nijedna ozbiljna društvena institucija nije na odgovarajući način bavila. Danas, kada postoji Pokret za elektronsku privatnost i kada sve više univerzitetskih profesora proučava polje privatnosti, potreba da bilo koja verska zajednica otvara slične teme u javnosti je neuporedivo manja. To je stoga što su noseće strukture diskursa privatnosti u savremenom društvu građanske inicijative i akademska zajednica. Oni treba da objašnjavaju različite aspekte privatnosti, otkrivaju mehanizme njenog narušavanja i da obaveštavaju (a po potrebi i pokreću) širu javnost. Da li to onda znači da verske zajednice nemaju šta da doprinesu u celoj priči? Takav zaključak bi svakako bio brzoplet.

Verske zajednice mogu doprineti afirmaciji prava na privatnost na više načina. Na prvom mestu, važno je da prepoznaju to pravo kao civilizacijsku tekovinu i da mu daju otvorenu podršku. Drugi vid doprinosa je na nivou sopstvene doktrine – Moskovska patrijaršija je, primera radi, u dopunjenoj verziji svoje socijalne koncepcije u odeljku o građanskim pravima nedvosmisleno upozorila na problem masovnog prikupljanja i obrade podataka o ličnosti. Treći doprinos koji verske zajednice mogu dati u vezi je sa direktnim učešćem u javnoj debati kada je to potrebno, upravo kao što je to učinila SPC pre nekoliko godina.

No osnovna uloga verskih zajednica kada je reč o zaštiti privatnosti je posrednog tipa i odnosi se na karakter ljudi na čije formiranje one utiču, jer nije problem to kako uočiti mehanizme narušavanja privatnosti, već kako motivisati ljude da se bore za svoja prava. Srpska pravoslavna crkva je po broju pripadnika dominantna u Srbiji – ukoliko u narednim decenijama uspe da formira vernike sa čvrstom voljom, podvižničkim stilom života i izgrađenim osećajem za društvenu odgovornost, to će po prirodi stvari biti ogromna brana svim anticivilizacijskim tokovima na ovim prostorima, a samim tim i prepreka nekontrolisanoj proliferaciji tehnologija nadzora. Dakle, ključ cele priče je u formiranju kritičke svesti što većeg broja ljudi u društvu.

Odličan primer kako uporna inicijativa jedne odvažne ličnosti može da urodi plodom je slučaj majke Džoj Robinson van Gilder iz gradića Ervila u Ilinoisu koja se 2005. godine usprotivila obaveznom uzimanju biometrijskih otisaka od njene dece u školi za usluge korišćenja školske menze. Ona je pokrenula inicijativu za odbranu privatnosti svoje i druge dece u školama. Rezultat dvogodišnje borbe koju je inicirala i predvodila ova hrabra žena je bilo zakonsko rešenje koje je potpisao guverner Ilinoisa lično, po kome roditelji moraju biti pitani za pristanak pre eventualnog uzimanja biometrijskih podataka od njihove dece.

Na kraju, treba primetiti da privatnost danas nije narušena iz jednog centra moći – orvelijanska paradigma je odavno prevaziđena. Realnost je mreža heterogenih čvorova nadzora: državne službe, korporacije, privatni sektor i agencije za agregiranje podataka, a sve uz podršku mas-medijskog aparata. Odgovor na takvu paradigmu u svojoj strukturi takođe mora biti policentričan i heterogen, pri čemu centralna pozicija pripada građanskim inicijativama i akademskoj zajednici, dok podrška verskih zajednica treba da bude primarno na nivou formiranja ličnosti čvrstog karaktera.

Ključna borba se vodi na polju svesti, volje i kritičkog osećaja „običnih” građana. Ishod te borbe odlučiće pobednika.

*Upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke