Četvrtak, 28.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Ćoravom ne vredi namigivati

Д. Стојановић

Ivo Andrić, književnik, diplomata, član SANU, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, rođen je u Dolcu, kod Travnika, 1892. godine. Umro je u Beogradu 1975. godine. Školovao se u Višegradu i Sarajevu. Studirao je u Zagrebu, Beču i Krakovu. Bio je pripadnik Mlade Bosne. U Beograd dolazi 1919. godine, radi u Ministarstvu inostranih dela. Diplomata je u Rimu, Bukureštu, Parizu, Madridu i Berlinu. Doktorirao je u Gracu (1924) na temu: „Razvitak duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”. Odbija da uđe u „Antologiju novije hrvatske lirike” (1933). Drugi svetski rat proveo je u Beogradu.

Književnu karijeru počeo je knjigama pesama u prozi: „Ex Ponto” (1918) i „Nemiri” (1920). Autor je romana: „Travnička hronika”, „Na Drini Ćuprija”, „Gospođica”, „Prokleta avlija”, „Omer-paša Latas”, zbirki priča: „Nemirna godina”, „Žeđ”, „Jelena, žena koje nema”, „Znakovi”, „Deca”...

Oko njega sada se otimaju srpska, hrvatska i bosanska književnost. Svi polažu pravo na njega, čak i oni koji su ga se do juče odricali, zamerajući mu što se opredelio za srpsku književnost.

Mirko Marjanović, urednik Matice hrvatske u Sarajevu, uvrstio je u ediciju „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga”, i četiri romana Ive Andrića. Marjanović misli da je Andrić pisac tri naroda. On je, pre svega, svetski pisac, pa evropski, pa srpski, hrvatski i bosansko-hercegovački.

Iako su prvi spor u Opštinskom sudu u Sarajevu dobili, Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine Ivo Andrić u Beogradu, plaši se orkestriranih pritisaka na Kantonalni sud u Sarajevu, koji u sporu odlučuje u drugom stepenu. Po njemu, pravno, sve je čisto.

– Ako sada Andrić bude proglašen hrvatskim piscem, iako je sve što je vredno i značajno napisao srpskom ekavicom, da li to znači da neki novi Mirko Marjanović za dvadesetak godina može postaviti pitanje da li srpsko pismo i postoji kada je njime pisao najveći hrvatski pisac. Sličnost između srpskog i hrvatskog jezika nekima možda stvara problem. Onima koji imaju problem, neka otvore Andrićeve knjige. Nije Ivo Andrić jedini koji je pisao srpskim jezikom, a bio je poreklom iz druge nacionalnosti. Sigurno da ima takvih slučajeva i u Hrvatskoj, kao i širom sveta. Nije samo jedan Srbin pisao drugim jezikom i postao pisac drugih zemalja i naroda, a ne srpski. Značajan savremeni američki pesnik Čarls Simić, rođen je u Beogradu, od oca i majke pravoslavne vere, ali nije srpski pesnik. B. Vongar (rođeno ime Sreten Božić), rođen u Šumadiji, piše u Australiji na engleskom, i nije srpski, već australijski pisac, srpskog porekla. I nikome to nije bitno – kaže Dragojlović.

Andrić je, kao i svaki veliki pisac, ne spori Dragojlović, pisac svih naroda i svih svojih čitalaca. Po tome je on pisac i svih bivših Jugoslovena. Ali, jezikom kojim je pisao postao je srpski pisac. U Srbiji je živeo, u Srpskoj književnoj zadruzi su mu izašle sve tri knjige priča, štampane pre Drugog svetskog rata, bio je član redakcije biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga”, koju su pokrenule i štampale zajedno Matica srpska i SKZ, u toj biblioteci objavljena su dva dela Ive Andrića. 

Pomirenju u regionu, smatra Dragan Lakićević, književnik, glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge, ne može se doprineti falsifikatima, relativizovanjem istine i pristajanjem na ogrešenja o činjenice koje se tiču temelja baštine i kulture. Kad je o Ivi Andriću reč, on je, valjda, za života, i sam, rekao sve, pogotovo kada je, kao član Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga” Matice srpske i Srpske književne zadruge, odredio svoje mesto u ovoj književnosti, od usmene i srednjovekovne, do savremene. Bilo je to od 1957, u dva izdanja, do 1971. godine. Njegova „Na Drini ćuprija” štampana je u ediciji „Srpska književnost u sto knjiga“ godine 1965. Imao je tada 73 godine. Možemo li sada reći da on nije znao šta radi, ko je, ili da je zbog nečega lagao?

Velike ljude poštujemo tako kako poštujemo njihove stavove, osećanja, istine. Neki će reći da je Andrić, rođen u Bosni kao katolik, odlučio da bude srpski pisac – nekog datuma: recimo, kad je ušao u Kolo SKZ 1924. i 1936. knjigom „Pripovetke 1 i 2”, za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, čiji član postaje 1926, sa 34 godine... Ili, kad je 18. septembra 1942. u Soko Banji napisao poznato pismo dr-u Svetislavu Stefanoviću: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske knjiž. zadruge i član njenog bivšeg književnog odbora...”

Ne. Šta je bio Ivo Andrić svedoči još 1918. godine pesnik i dramski pisac Ivo Vojnović, koji u pismu svome bratu Luju piše: „Šaljem ti i djelo ExPonto koje je pobudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katol. Srbin iz Bosne, idealni mladić. On je sad ovdje na čelu Književnog juga, moj svakidašnji drug, jedna od najboljih i najrafiniranijih duša što sam igda našao”.

Ima li „idealni mladić“ razloga, pita se Lakićević, da se starom Vojnoviću lažno predstavlja?

– Apsurdno je i uzalud danas dokazivati ono što se odavno zna, da ćoravom ne vredi namigivati. Mi argumentima ne možemo zlonamernim Hrvatima i Bošnjacima bilo šta dokazati, ali bogme ni našim politikantima, trgovcima svetinjama, pa i kao suza čistoj Andrićevoj književnoj pripadnosti. Kako ko o drugima sudi, tako o sebi svedoči. Andrića može da štampa, smatra Dragan Lakićević, svako ko reguliše autorska prava. Ne mora da napominje da je srpski pisac. Ali, nije ni tačno, ni moralno, da ga prisvaja bilo koja druga nacija i država… Pisac ne pripada temi i prostoru fabule, nego jeziku i kulturi koju baštini.

-----------------------------------------------

Šteta za Bosance

Bio je i još uvek je hvaljen, deljen, prisvajan i odbijan u Bosni, piše povodom „slučaja Andrić” Southeast European Times.

Ovaj izvor navodi i da Zagreb nikada nije u potpunosti prihavatio Andrića , jer je njegov uspeh sagledavao u svetlu prosrpske orijentacije. U Sarajevu, do 1992. niko nije kritikovao Andrića.

„Ono što je Andrić pisao prouzrokovalo je više štete za Bosance nego sve armije koje su pustošile Bosnu”, izjavio je akademik Muhamed Filipović. Sa njim se slaže i književni kritičar Muhsin Rizvić koji je rekao da je „Andrić identifikovao sebe sa svim egzekutorima Bosne, pišući o Bosancima u pogrdnom smislu”. „Bosanci su u Andrićevim delima opisani kao lopovi, prokletnici, perverznjaci i negativci”, izjavio je Rizvić.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.