Mango

Petak uveče, posle popodnevnog pljuska i noćašnje oluje, najbolje je vreme za trčanje ulicama Honolulua pri vrhu „ugašenog“ vulkana Pančboul (Punchbowl), na čijoj padini stolujem više od dve godine.

Retki automobili i još ređi šetači pasa ne narušavaju spokoj grada čiji su stanovnici večeras u četvrtima između tankih zidova pred nikad dovoljno velikim blještavim sokoćelima ispunili fotelje i zauzeli prostrane kauče, s kojih atakuju na pretile kolute pice, brda prženih kokošijih bataka i krilca, vreće kokica, naslage hamburgera i čega sve još ne...

Dok se zapućujem na već utvrđenu maršrutu od tri milje večernjeg pešačenja i trčanja, radujem se otkriću ove dodatne blagodati opustelog grada. Već posle prvog semafora, još jedno otkriće: među razbijenim voćkama ispod moćno širokog drveta manga na obali iznad ulice ukaza se i jedan mango koji je preživeo pad s visine.

Podižem ga i mirišem. Aaah... iz tanke raspukline zapljusnu me sveža zrelina tropskih sokova miomirisne voćke kakvu ranije nisam mirisao. U bogatom buketu mirisa izdvaja se miris čempresa! Pa, naravno, samo pedesetak metara dalje u skladnom redu uranjaju se u nebo visoki tanki čempresi kakve sam viđao samo u Hercegovini!

Tako, znači, samo onom ko je pomirisao plod njihovog susedovanja otkrivaju ovo dvoje tihih prestupnika svoju tajnu ljubav.

Na moje čuđenje, već sam davno primetio po količini opalih plodova po dvorištima i trotoarima, na kojim nedeljama leže – malo na trpezi brojnih glagoljivih ptica, a mnogo više da lagano venu i trunu – svet današnjih Havaja uglavnom ne zna da su njihovi stari mango, papaje, mandarine i smokve sadili ne samo da bi se hladili pod njihovim krošnjama i divili se njihovom cvetu i boji plodova već pre svega da bi se naslađivali rajskim darovima.

Spuštam ovaj maleni dar oluje na kameni zid duž ulice. Ako me sačeka u povratku, poneću ga kući. Vraćajući se, otkrivam da ga nisam zaboravio, kao što ni on mene nije izneverio.

Dva puta manji nego oni koji u kartonskim kutijama s pregradama posredstvom Kostko marketa prispevaju iz Meksika, i varljive zelene kore, ovaj neugledni mali vetrolomnik nagradi me večeras ukusom i mirisima koji su me naterali da se latim „pera“ i upišem ga u retke doživljaje i opažanja koji ostaju u knjizi lepog življenja.