Nedelja, 14.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Koliko duše, toliko muzike

(фото Ројтерс)

Oduvek sam se zanimala za politiku i kao dete pravila državu svojim lutkama, umesto da im menjam odeću kao druge devojčice.  Organizovala sam takmičenja u pisanju pesama ili igranju šaha a zatim dodeljivala diplome pobednicima, kako bi ona lutka koja bi ih imala najviše bila izabrana za predsednika. Kasnije sam u Parizu upisala političku ekonomiju i počela mnogo ozbiljnije da se zanimam za društvene fenomene, ubeđujući poznanike da glasaju za kandidate koji su meni najviše odgovarali jer kao strani državljanin nisam imala pravo glasa.

Moj najbolji prijatelj je bio liberal i u studentskom gradu često raspravljao o prednostima privatnog biznisa nad državnom svojinom.  Zvuči neverovatno, ali bez obzira na pad berlinskog zida, Francuska je prepuna ubeđenih levičara koji najiskrenije žele da promene svet i stranu na kraj kapitalizmu. U poslednjih deset godina, socijalistički poslanici su izglasali zakon da se ne sme raditi više od trideset i pet sati nedeljno kako bi se stvorila radna mesta za nezaposlene, kao da tehnološki napredak ne stvara sam od sebe nova radna mesta. Neumorno se vodi kampanja da se podigne porez kako bi se nametnula preraspodela bogatstva, tako da se mnoga preduzeća odlučuju na delokalizaciju.

Neprestani štrajkovi redovno parališu saobraćaj jer se sindikati protive bilo kakvoj reformi, boreći se za tzv. « socijalna dostignuća » i radna mesta koja bi se ukinula automatizacijom metroa. Pored toga, sve više jača protekcionizam, ekološki nastrojeni građani odbijaju da kupuju uvozne namirnice koje tokom prevoza zagađuju vazduh, a evropska integracija je postala dežurni krivac za siromašenje populacije i razvodnjavanje nacionalnog identiteta.

A onda su Francuzi glasali protiv evropske ustavne povelje i to me je toliko potreslo da sam se rasplakala. Za mene je integracija kontinenta bila jedina garancija da više neće biti rata i odlučila sam da se učlanim u neku političku partiju u kojoj bih promovisala ideje evropskog federalizma i liberalnog reformizma.

Kada sam na jednom prijemu upoznala Žan Žaka, predstavnika vladajuće partije koji je radio u mojoj opštini, upitala sam ga za savet. Nisam čula da u Francuskoj postoji liberalna stranka, ali je zato mnogo liberala simpatisalo tradicionalnu desnicu. Rekao je da je lakše uticati na društvo kada pripadaš velikoj i dobro organizovanoj političkoj grupaciji nego nekoj manjoj stranci koja će na izborima dobiti neznatan broj glasova. Zvučalo je logično.

Tako sam se učlanila u stranku predsednika Sarkozija i počela da se bavim njenom promocijom. Svakog vikenda sam odlazila da delim letke na pijacama i ostavljala reklame u poštanskim sandučićima, a onda i učestvovala u kampanji za regionalne izbore sa Šantal Žuano, bivšom šampionkom karatea i današnjom ministarkom za sportove. Stranka me je nekoliko puta pozivala na zasedanja u narodnoj skupštini i tako sam učestvovala u pregovorima o reformi penzionog sistema. Slikala sam se sa nekoliko ministara i nekima od njih pisala kako bih im predložila nove ekonomske reforme.

Najvažnija karakteristika francuske države je preterana centralizacija u kojoj su mnogi demokratski procesi otežani, kao što je potpisivanje peticija, ili čak nemogući, kao što su sudski sporovi udruženih potrošača. Bilo kakav pokušaj decentralizacije dovodi do otpora, jer će samostalni regioni ili institucije navodno dobijati nejednake subvencije. U tom kontekstu je nedavna reforma ministarke pravde, Rašide Dati, koja omogućava običnim građanima da se obrate Ustavnom savetu kako bi obesnažili neki postojeći zakon, zaista najvažniji doprinos demokratiji Sarkozijeve vlade.

Otkako se u ekonomiju umešala matematika, svi fenomeni se mogu prevesti u jednačine i tačno se zna kakva politika je potrebna kako bi se dostigao ekonomski razvoj. Međutim, Francuzi slepo veruju u svoju specifičnost, vole demagogiju i uopšte ih ne zanimaju programi koji donose plodove u drugim razvijenim državama. Tako sam na raspravi o penzijama u skupštini postavila poslanicima dva pitanja, na koja sam dobila balkanske odgovore. Prvo sam pitala zašto se ne dozvole penzioni fondovi kao u anglosaksonskim zemljama preko kojih bi građani investirali na Berzi, a zatim predložila poreske olakšice za mlađe generacije koje su počele da rade na pragu tridesete i čija karijera će biti obeležena čestim periodima nezaposlenosti. Šta konkretno može da se učini za moju generaciju, koja će steći pravo na penziju tek u dubokoj starosti? Na prvo pitanje, jedan poslanik je odgovorio da privatni penzioni fondovi nisu u skladu sa francuskim duhom, dok je drugo pitanje odignorisano.

 Jednog dana sam upitala Žan Žaka zbog čega niko nikada nije ostavio letke u moje poštansko sanduče. Odgovorio je da su izvršena ispitivanja o rezultatima glasanja iz proteklih godina, koja su pokazala da je najbolje rasturati letke u onim kvartovima u kojima već imamo većinu, kako bi se konsolidovalo trenutno stanje. Što se tiče izbornih jedinica u kojima imamo slabe rezultate, njih je najbolje zaobići jer veliki broj ljudi danas uopšte ne glasa tako da će ih bilo kakva reklama naše stranke iznervirati i naterati da glasaju protiv nas. Baš šteta, jer sam ja već bila osmislila letak kojim bih podstakla siromašnije Parižane što žive u socijalnim stanovima da glasaju za desnicu, jer će uz niže poreze i olakšice za stambeni kredit moći da sebi kupe stan i pripreme se za penziju.

Najveći problem francuskog društva leži u visokoj stopi nezaposlenosti i slaboj kupovnoj moći stanovništva u odnosu na zemlje severne Evrope ili Amerike. Sve to je rezultat previsokih poreza na preduzeća koja su primorana da se sele u inostranstvo i previsokih poreza na primanja i dodatnu vrednost. Na primer, skoro dve trećine cene goriva prestavlja porez. Preko pet miliona ljudi radi u državnoj službi i potrebno je svoj toj neefikasnoj armiji isplatiti lične dohotke.

Međutim, nijedna stranka ne predlaže konkretne mere kako bi se navedeni problemi rešili i niko se ne bi usudio da otpusti pola miliona državnih službenika kao što su to učinili Britanci. Socijalisti uporno ponavljaju da bi trebalo povećati poreze za bogatiji deo stanovništva, a vladajuća stranka proteruje rumunske Cigane i ilegalne imigrante kao odgovor na ekonomsku krizu, dovodeći u pitanje čak i Šengenski sporazum. Ostalo je još godinu dana do sledećih predsedničkih izbora, a umesto da se skoncentriše na rešavanje problema nezaposlenosti, moja stranka je odlučila da rešava problem duboke starosti i finansiranja za nju neophodne bolničke nege.

Možda će neko pomisliti da se radi o humanim idejama nekog ministra koji se dosađivao u svom kabinetu jer je rešio sve druge goruće probleme. Međutim, i tu se radi o izbornom računu. Ne samo da je starijeg stanovništva sve više i više, nego samo ono i glasa. Većina mlađih ljudi se nimalo ne zanima za politiku i ne shvataju koliko je važno da sami odlučuju o svojoj sudbini. Zato je Žan Žak osmislio veoma lepu novogodišnju razglednicu koju je dobio svaki stanovnik našeg kvarta star preko šezdeset i pet godina. Pošto se radi o ljudima koji glasaju, na taj način se ne gubi vreme na one mlađe čije mišljenje nikome ni ne treba.

Tokom nedavne finansijske krize, kako bi podstakla ekonomski razvoj, francuska vlada je odlučila da pomogne automobilsku industriju i isplati po hiljadu evra svakome ko odluči da kupi novi automobil u zamenu za stari. Takav intervencionizam se kosi sa mojim liberalnim shvatanjem ekonomije u kome je dovoljno pustiti da se tržište samo reguliše, po cenu propadanja onih industrija koje nisu efikasne, kao što je slučaj sa automobilskom koja proizvodi previše vozila. Kao rezultat takvog državnog intervencionizma, mnogi sitni automehaničari su bankrotirali dok su veliki koncerni dobro zaradili bez obzira na krizu.

Dugo nisam mogla da prosudim da li je država pomogla automobilsku industriju iz nacionalizma ili klijentelizma, ako se zna da direktori svih velikih kompanija imaju dobre veze sa vladajućom klasom. A onda sam sasvim slučajno pronašla statistike o prodaji automobila i sve mi je bilo jasno – osamdeset posto novih vozila kupuju penzioneri, odnosno glasači. Politika izgleda nema mnogo veze sa idealizmom i njena realnost je mnogo bliža cinizmu.

I tako, dok u arapskom svetu narod gine kako bi se izborio za pravo glasa, mi u Evropi nismo u stanju da izađemo na izbore i odlučimo se za makar najmanje lošu opciju. Ne samo da Francuzi ne glasaju, nego pogrešno glasaju i onda kada izađu na izbore. Pre nekoliko godina je jedan predsednički kandidat dobio preko deset posto glasova jer je za vreme mitinga ošamario nekog dečaka koji mu je ukrao novčanik. Naravno, malo ko se sećao njegovog programa.

Prošlog vikenda sam odnela gomilu pročitanih knjiga na preprodaju u obližnju knjižaru. Svedočenje Nikole Sarkozija su odmah odbili jer su procenili da ga niko neće kupiti, ali su zato primili Odvažnost nade Baraka Obame, iako je delo bilo na engleskom, koji retko koji Francuz razume dovoljno dobro da bi čitao knjige.

Bojim se da će moja stranka izgubiti sledeće izbore, onako kako je Bon Džovi izgubio publiku kada je postao komercijalan i počeo da piše pesme ravnajući se po onome što je mislio da očekuju njegovi obožavaoci. Umesto da odsvira nešto originalno i svoje, iskreno i iz duše, kakva uostalom i treba da bude prava muzika, on se obazirao na ispitivanja i zaboravio da upotrebi talenat. Ja i dalje mislim da je politika stvar iskrenog ubeđenja i volje da se poboljša svet u kome živimo, što je ujedno i jedini način da se uđe u istoriju. Francuski socijalisti žive u delirijumu i predlažu beg od stvarnosti, ali im makar priznajem iskrenost i zato će verovatno dobiti sledeće izbore. Koliko duše, toliko i muzike…

Između subvencionisanja velikih firmi i njihove nacionalizacije, prvo rešenje je ipak manje strašno. Tako ću se i dalje zalagati za francusku desnicu i glasati za nju sa štipaljkom na nosu, ukoliko ne emigriram u Veliku Britaniju.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.