Četvrtak, 29.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Lju­bav je ja­ča od svih po­li­ti­ka

Ka­ko film „Sa­mo jed­nom se lju­bi” Raj­ka Gr­li­ća, je­dan od kult­nih de­la ki­ne­ma­to­gra­fi­je SFRJ ko­mu­ni­ci­ra sa pu­bli­kom da­nas, 30 go­di­na po­sle pre­mi­je­re, vi­de­će se ve­če­ras od 20 sa­ti u Ve­li­koj dvo­ra­ni Do­ma omla­di­ne u Be­o­gra­du. Ovaj ju­bi­lej po­vod je za re­tro­spek­ti­vu fil­mo­va hr­vat­skog re­di­te­lja, a do 7. ju­na pu­bli­ku oče­ku­ju nje­go­vi krat­ki fil­mo­vi, kao i de­la: „U ra­lja­ma ži­vo­ta”, „Bra­vo ma­e­stro”, „Ča­ru­ga”...

Film „Sa­mo jed­nom se lju­bi” na­stao je pre­ma dnev­ni­ku Za­grep­čan­ke Ru­že Jur­ko­vić. Šta je u Va­ma po­kre­nuo taj dnev­nik da bi na­stao film?

Taj dnev­nik su bi­la dva pre­sa­vi­je­na ar­ka pa­pi­ra is­pi­sa­na ru­kom. I to u jed­noj je­di­noj re­če­ni­ci, bez tač­ke i za­re­za. Ni­šta od to­ga ni­je osta­lo u fil­mu osim mo­žda dve naj­va­žni­je re­či – ba­le­ri­na i mi­li­ca­jac. Na spo­ju te dve re­či i vre­me­na, ko­ji sam po­ma­kao una­zad za jed­no tri če­ti­ri go­di­ne, sa­sta­vio sam pri­ču. Iz te pri­če je po­sle go­di­nu i po da­na i vi­še od de­se­tak ru­ku na­stao sce­na­rio.

Ro­đe­ni ste 1947. go­di­ne, u vre­me u ko­je ste sme­sti­li rad­nju fil­ma „Sa­mo jed­nom se lju­bi”. Ka­ko ste ta­ko ve­ro­do­stoj­no do­ča­ra­li to vre­me ko­je je od­li­ko­va­la tvr­do­ća po­na­ša­nja i od­no­sa, vre­me pri­vat­nog i jav­nog soc­re­a­li­zma?

Ako že­li­te sa­mo tač­nu sli­ku, vre­me na fil­mu je la­ko do­ča­ra­ti re­kvi­zi­ti­ma, ko­sti­mi­ma, fri­zu­ra­ma. Te­že je „do­ča­ra­ti” duh vre­me­na, ljud­sko po­na­ša­nje, od­no­se ko­je to vre­me na­me­će. A taj duh sam znao iz ku­će u ko­joj sam od­ra­stao. Mo­ji ro­di­te­lji su to pro­šli, oni su o tom vre­me­nu če­sto pri­ča­li, oni su u to vre­me ušli s ve­li­kim na­da­ma i iza­šli s ni­ma­lo ne­žnom re­al­no­šću. Nji­ma je, na ne­ki na­čin, film i po­sve­ćen.

U Va­šem fil­mu, po­ste­lja i že­na u njoj, ni­su sa­mo iz­vo­ri užit­ka i čul­ne ra­do­sti…

U toj po­ste­lji su i mu­ška­rac i že­na, i jed­no i dru­go su deo tog užit­ka. Šta­vi­še; pri­ča i po­ku­ša­va da ka­že da su taj kre­vet i taj su­sret ko­ža, ja­či od svih po­li­ti­ka, i od svih dog­mi i pred­ra­su­da, i da taj kre­vet sve to bri­še. To je pri­ča o in­ti­mi, naj­va­žni­joj i je­di­noj stvar­no­sti ko­ju za­pra­vo ima­mo.

Ka­ko ste ose­ti­li su­kob re­vo­lu­ci­o­nar­nog i gra­đan­skog u tim po­sle­rat­nim go­di­na­ma?

Vi­še me je za­ni­mao su­kob ide­je i stvar­no­sti. Po­ku­šao sam se­bi da ob­ja­snim gde je su­kob po­čeo. Za­ni­ma­lo me je gde je, u su­sre­tu sa stvar­nim ljud­skim ži­vo­ti­ma, ta ta­ko do­bra ide­ja o so­ci­jal­noj prav­di i ljud­skoj slo­bo­di po­če­la da pra­vi iz­u­zet­ke, tra­ži oprav­da­nja. Reč­ju, gde je od­u­sta­la od ono­ga s čim je kre­nu­la. U vre­me­nu ka­da je film sni­mljen, a to je kraj se­dam­de­se­tih, bi­lo je ja­sno da je je­dan si­stem do­šao do zi­da. Za­to je me­ni bi­lo va­žno da se­bi raz­ja­snim gde je sve to po­če­lo.

Film ste po­če­li da pri­pre­ma­te 1978, usle­dio je mo­ra­to­ri­jum ko­ji je pa­ra­li­sao film­sku pro­iz­vod­nju u Hr­vat­skoj, pa ste ga za­vr­ši­li 1981. Sa ka­kvim de­mo­ni­ma ste se bo­ri­li te tri go­di­ne?

Bo­rio sam se ta­da sa ra­znim de­mo­ni­ma, ve­li­kim i ma­lim, slu­žbe­nim i ma­nje slu­žbe­nim, ali sma­tram da su mi sve te bor­be, sva ta po­me­ra­nja i od­la­ga­nja sni­ma­nja, na kra­ju za­pra­vo ko­ri­sti­la. Imao sam i vi­še ne­go do­volj­no vre­me­na da se ba­vim sce­na­ri­jem, glum­ci­ma, a i so­bom. Pra­ve ne­vo­lje sa po­li­ti­kom i po­li­ci­jom po­če­le su tek po­što je film za­vr­šen. Po­li­ci­ja je uze­la ne­ga­tiv... Jed­nom taj­nom ko­pi­jom ko­ju smo pre­ba­ci­li u Pa­riz, i po­mo­ću ko­je je Kan­ski fe­sti­val uvr­stio film u pro­gram, spa­si­li smo ga. Fil­mom u Ka­nu sa ili bez ju­go za­sta­ve, us­peo sam da do­bi­jem pra­vo na pri­ka­zi­va­nje fil­ma u Ju­go­sla­vi­ji.

Ko­li­ko smo na­pre­do­va­li u otvo­re­no­sti?

Za­ni­mlji­vo je bi­lo da ov­de kod nas, u mi­li­on i jed­noj pri­med­bi na film, seks, go­lo­ti­nja i ero­ti­ka ni­ka­da ni­su bi­li spo­me­nu­ti ni­ti jed­nom reč­ju. So­ci­ja­li­zam ni­je imao taj pu­ri­tan­ski po­gled na in­ti­mu.

To­ga sam po­stao sve­stan na pre­mi­je­ri u Nju­jor­ku, ka­da sam u raz­go­vo­ru s pu­bli­kom po­sle pro­jek­ci­je, shva­tio da je de­ve­de­set i de­vet od­sto pi­ta­nja ve­za­no za seks i eros, da ih po­li­ti­ka u fil­mu ni­ti za­ni­ma, ni­ti bri­ne, da im je pu­no čud­ni­ja i pro­vo­ka­tiv­ni­ja ta „sek­su­al­na slo­bo­da”.

Mno­go go­di­na ka­sni­je, iz Mo­skve je do­šla još jed­na pri­ča o ero­su i fil­mu. Ru­si su ku­pi­li film za di­stri­bu­ci­ju, na­pra­vi­li su u „Ja­dran fil­mu” sve mo­gu­će in­ter­ne­ga­ti­ve za oko hi­lja­du ko­pi­ja, a na kra­ju su vr­te­li sa­mo jed­nu. I to na stro­go za­tvo­re­nim pro­jek­ci­ja­ma sa­mo za vi­so­ke po­li­ti­ča­re. Sva­koj de­le­ga­ci­ji iz pro­vin­ci­je po­ka­zi­va­li bi taj „por­nić” kao do­kaz da se u te dru­go­ve ima po­ve­re­nja i da ih „por­ni­ćem” za to i na­gra­đu­ju. Film je na kra­ju pri­ka­zi­van i u ru­skim bi­o­sko­pi­ma, i ka­žu fan­ta­stič­no pro­šao, u onom pr­vom pa­ke­tu od dva­de­se­tak za­bra­nje­nih fil­mo­va ko­je je Gor­ba­čov pu­stio u jav­nost. O tom pu­te­še­stvi­ju „Sa­mo jed­nom se lju­bi” u Ru­si­ji, je­dan ru­ski kri­ti­čar je na­pi­sao i knji­ži­cu.

Uvek ste sni­ma­li fil­mo­ve ko­ji vas se ti­ču? Na če­mu sa­da ra­di­te?

S An­tom To­mi­ćem, „na­šim po­pu­lar­nim pi­scem”, ka­ko on se­be zo­ve, ra­dim na no­vom sce­na­ri­ju. Ovo bi tre­ba­lo da bu­de avan­tu­ri­stič­ko lju­bav­na ko­me­di­ja. Je­dan, ako ga ika­da na­pra­vi­mo, ša­šav i ve­seo film. Či­ni mi se da je „u ovim de­pre­siv­nim vre­me­ni­ma”, ka­ko bi to re­kla Šte­fi­ca Cvek, ko­me­di­ja naj­o­zbilj­ni­ji pri­stup na­šim stvar­no­sti­ma.

Ivan Aran­đe­lo­vić

-----------------------------------------------------

Glum­ci su bi­li „glad­ni” sve­ga

Is­ti­če­te da ste re­di­telj ko­ji „film smi­šlja za­jed­no sa glum­ci­ma”. Da li je to bio slu­čaj i sa pa­rom Ma­noj­lo­vić–Mi­lo­sa­vlje­vić u „Sa­mo jed­nom se lju­bi”?

Glum­ci su bi­li mla­di i glad­ni sve­ga. Du­go sam ih tra­žio, pra­vio bes­ko­nač­ne audi­ci­je i na kra­ju oda­brao. Ve­se­li­li su se igri, ni­su bi­li zve­zde, i ni­su mo­ra­li da se do­ka­zu­ju ni­čim osim glu­mom. Du­go smo pri­pre­ma­li, sni­ma­li im­pro­vi­za­ci­je, če­šlja­li di­ja­lo­ge...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.