Pravi put

Kritičari rada Ustavnog suda tvrde da je ovaj organ neotporan prema političkim činiocima i nedovoljno stručan (iako, prema Ustavu, Ustavni sud čine „istaknuti pravnici”). Evropska komisija ocenila je da Ustavni sud „nema dovoljno kapaciteta” da odlučuje o žalbama sudija kojima je prestala funkcija. Ustavni sud je „zagušen predmetima”, a pogotovo ustavnim žalbama, jer ne raspolaže odgovarajućim mehanizmom „filtraže”, tj. odbacivanja žalbi koje su očigledno neosnovane. Ekskluzivni organ koji rešava delikatne sporove povrede Ustava pretvara se u „servis građana”, a po potrebi i u krivični sud (zabrana navijačkih podgrupa, tajnih organizacija koje zabranjuje iako su one zabranjene po sili Ustava).

Više od godinu dana nagoveštavaju se izmene Zakona o Ustavnom sudu. Pominje se da bi tim izmenama Ustavni sud bio rasterećen suvišnih poslova, a rešila bi se i pitanja promene sedišta Ustavnog suda, kao i statusa sudija Ustavnog suda koji se bave profesurom na pravnom fakultetu. Bez sumnje, reforma ustavnog sudstva je neophodna, ali se ona ne može izvršiti zakonskim intervencijama, već promenom Ustava koja mora biti ozbiljna i promišljena. „Ispravljanje” ustavnih „grešaka” zakonom je srozavanje autoriteta Ustava, a posredno i Ustavnog suda.

Ipak, ako se pristupi izmenama Zakona o Ustavnom sudu treba: 1) razmisliti o ukidanju zakonske modifikacije ustavne žalbe koja omogućava da se ustavna žalba izjavljuje i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, u slučaju kad je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (sporna ustavnost ove odredbe); 2) razraditi i precizirati pojedine postupke pred Ustavnim sudom, jer je važeći zakon ostavio izvesne praznine.

Ove izmene doprinele bi da Ustavni sud radi lakše, ali ne i da postane ustavna institucija prvog reda kao u razvijenim ustavnim državama. Za ostvarenje tog cilja nije dovoljna ni promena Ustava. Potrebno je da se steknu još dva uslova. Prvo, praksa Ustavnog suda koja počiva na „velikim odlukama”. To su odluke u ustavnim sporovima sa teškim političkim bagažom, pravno argumentovane tako da ih promene političkih vetrova ne mogu oboriti. Odmerenim kritikama bez političkog prizvuka, pravna nauka bi mogla da podstakne, posavetuje i ohrabri Ustavni sud. Drugo, potrebna je ustavna kultura koja ustav shvata kao vrhovno merilo u ustavnom poretku, kao instrument ograničenja, a ne sprovođenja aktuelne politike. Ta kultura, koja se stvara evolucijom, a ne revolucijom, rađa iznutra sadejstvom mnogih društvenih činilaca, a ne uvozi spolja, privilegija je malog broja ustavnih država. Možda i samo ideal kojem treba stremiti. U toj idealnoj slici, Ustavni sud je „četvrta” grana vlasti koja je efikasna kao dobra vlada, razume opšti interes kao idealni parlament, a pravno rezonuje i rešava najteže sporove autoritetom presuđene stvari kao najviši sud. U stvarnosti, bez jakog Ustavnog suda, ustavna demokratija lako se pretvara u „ustavnu” partitokratiju, a ustavna podela vlasti u „ustavnu diktaturu” političkih vlasti.

*Autor je profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu