Sreda, 19.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Hiljadu osmeha i jedna tuga

Илустрација sxc.hu

Kad se osmehuju, kažu, ljudi su srećni

Već na prvom koraku po dolasku u Njujork, na Aerodromu Džon Ficdžerald Kenedi, krajem 20. veka, dočekali su me osmesi zaposlenog osoblja i to je za mene posle ozbiljnih faca u Nemačkoj i često tužnih lica u Bosni i Srbiji bilo nešto sasvim novo i sveže.

Poleteo sam zatim za Atlantu, moje prvo odredište u Novom svetu – i opet osmesi. Svuda u ovom gradu, na jugu Amerike, posebno u trgovinama, hotelima, lekarskim ordinacijama, poštama ili u bankama osoblje vam se vrlo ljubazno osmehuje. Čovek ima osećaj kao da je neko važan na ovom belom svetu. I na ulici, ljudi koje prvi put vidite, osmehnu se i često vas pozdrave kao da se poznajete godinama.

Ovde su ljudi srećni, pomislio sam. Srećni ljudi, u srećnoj zemlji. Može biti...

Ubrzo sam otkrio zašto se svi osmehuju, i kako su tako ljubazni i na prvi pogled srećni i zadovoljni. Kada sam primljen na posao u hotelu Hajat u Atlanti, posle objašnjenja šta treba da radim i kako da se ponašam na radnom mestu, rečeno mi je da je osmeh sastavni i obavezni deo posla svakog radnika koji dolazi u dodir sa ljudima. Osmeh, pozdrav i direktni pogled u oči.

Gost ili kupac treba da oseti da ste srećni što ga služite. Slično objašnjenje dobio sam i na početku 21. veka u hotelu Don Cesar u Sent Pitersburgu.

I nesvesno, počeo sam svuda da se osmehujem, gledam sve ljude pravo u oči i pozdravljam ih, bilo u hotelu, na ulici, u metrou ili u autobusu.

Vrlo brzo sam primio naviku (sada znam: i obavezu) Amerikanaca: da se osmehujem i budem ljubazan. Počeo sam, rutinski, da izgovaram i dve vrlo česte američke fraze: hvala mnogo, moje zadovoljstvo!

Kao i obično u životu, medalja ima dve strane. Nekoliko meseci po dolasku u Ameriku, jednog ponedeljka u maju, dobio sam vest da je umrla moja majka, u Bosni.

Na poslu mi je rečeno da mogu da idem kući ili ako hoću da radim do kraja radnog dana. Ostao sam da radim, sa tužnim mislima.

Zaboravio sam na osmehe i pozdrave i posao sam obavljao rutinski i pomalo izgubljen. U jednom trenutku, moj nadređeni mi je rekao da treba da se osmehujem...

- Čoveče, majka mi je umrla, shvati me, rekao sam.
- Razumem te, ali osmehuj se...

Ne sećam se koliko sam osmeha napravio tog jutra i u nekoliko sledećih dana. Možda i hiljadu, ne znam. Osetio sam, prvi put u životu, da nemam pravo da budem tužan. I pitao sam se: zar na hiljadu osmeha ne mogu imati makar jednu tugu?

Nije bilo teško da shvatim značaj i važnost osmeha za svakog poslodavca u tako-zvanim uslužnim delatnostima. Ako se zaposleni osmehuju i lepo pozdravljaju, i ako su ljubazni, velika je verovatnoća da će poslodavac uspešnije poslovati i ostvariti bolju zaradu. Ništa novo: profit, profit, molim lepo. Hvala mnogo, moje zadovoljstvo.

Osmehuju se čak i ljudi koji dobiju otkaz, ili beskućnici na ulici. Kada je moj prijatelj Brajan, Amerikanac, posle dvanaest godina rada, dobio otkaz hteo sam da kažem koju utešnu reč njegovoj supruzi, menadžerki u restoranu, koja je mi je hladnokrvno odgovorila:

- To je dobro za njega!

Rekla je to ljubazno i sa osmehom, podrazumeva se.

Na ove reči sam gotovo pobesneo: ne razumem kako to može biti dobro za njega, ostao je bez posla, imaju dvoje dece, otplaćuju kredite za kuću i dva auta... Brajanova gospođa se na sve to samo osmehnula. (Uzgred, istog dana, ova menadžerka je dala otkaz jednoj konobarici jer su dva-tri gosta prigovorila da im se nije smešila i bila ljubazna. I još mi je naglasila: konobarica je bila srećna i osmehnula se na odlasku.)

Kada na ulici sretnete beskućnike, sa nekoliko plastičnih vrećica u rukama, među kojima često bude i ratnih veterana, a upoznao sam čak i jednog doktora nauka, oni vam se osmehuju, kažu vam hvala mnogo i Bog vas blagoslovio, svejedno da li ste im dali dolar ili ne.

Dakle, osmeh, osmeh i samo osmeh. Bez obzira jeste li tužni ili veseli, ili ste dobili otkaz, ili vam se pokvarilo auto, ili vas je šokirao veliki račun od doktora, ili su vas, možda, žena ili muž već na jutro iznervirali...

Osmeh! Niko ne treba da bude namršten ili zlovoljan. Jer, kažu, kad se osmehuju, ljudi su srećni. Može biti...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.