Sreda, 28.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Odlazak građanina Habsburga

Beč se minulog vikenda oprostio od poslednjeg Habsburga, preminulog u 98. godini, koji je u jednom periodu bio pretendent na austrougarski presto. Oto Habsburg, sin cara Karla, poslednjeg vladara dualne monarhije, bio je prestolonaslednik do proglašenja Prve Republike, u jesen 1918. godine.

Sahranjen je u subotu, posle osmodnevne posmrtne ceremonije. Sarkofag sa posmrtnim ostacima Ota Habsburga položen je u zid Kapucinerske grobnice u Beču u prisustvu brojnih zvanica iz sveta i najviših predstavnika Republike Austrije – predsednika Hajnca Fišera i kancelara Vernera Fajmana.

Premda su mediji ovu ceremoniju nazvali trećim carskim pogrebom, od poslednjih dana monarhije naovamo (pogreb cara Franje Josifa 1916. godine i kraljice-majke Cite 1989) oproštaj od Ota Habsburga nije imao zvanični karakter. Beč ističe da su četiri stotine policajaca u svečanim uniformama bili članovi obezbeđenja, a 130 pripadnika počasne garde vojske bili su – dobrovoljci.

U duhu zakona, u posmrtnim govorima pominjan je „građanin Oto Habsburg-Lotringen“. Sahranjen je, takođe, kao građanin. U Kapucinerskoj grobnici careva koji su šest i po vekova vladali Austrijom, a stotinak godina kraće i Nemačkim carstvom našao je krajnje odredište poslednji austrougarski prestolonaslednik, građanin Habsburg-Lotringen.

Po Habsburškom zakonu, usvojenom u parlamentu Prve Republike 3. aprila 1919. godine, obnovljenom posle Drugog svetskog rata, Habsburzi su građani, bez prava da u imenu ističu plemićko poreklo. Uostalom, svim plemićima sa austrijskim pasošem zabranjeno je da ističu plemićke titule. Habsburzima je, uz to, onemogućeno postavljanje zahteva za povraćaj carske imovine koja je prešla u vlasništvo Republike. Najbitnija stavka, ipak, odnosi se na politički život članova bivše carske dinastije: bilo je i ostalo im je zabranjeno mešanje u politiku. Kako se zakon u praksi sprovodi, pokazalo se uoči predsedničkih izbora u Austriji, pre dve godine. Daleki rođak Ota Habsburga Ulrih Habsburg-Lotringen pokušao je da istakne svoju kandidaturu kao izabranik stranke Zelenih. Uprkos svesrdnoj „logističkoj“ pomoći iz Ujedinjenog Kraljevstva, iz Holandije i iz Španije, nadležni austrijski sud odbio je zahtev nesuđenog predsedničkog kandidata.

Za razliku od dalekog rođaka Ulriha, Oto Habsburg se profesionalno bavio politikom – do kraja života. Kao trostruki državljanin, sa nemačkim, austrijskim i mađarskim pasošem, Oto Habsburg je rado ukazivao na svoje poreklo. Nosio je i titulu fon – van granica Austrije.

Kaže se da je bio tipični predstavnik Habsburga: sve u životu postigao je uz pomoć političke intrige, lukavstva... Štaviše, pošlo mu je za rukom da se vrati u Austriju, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, posle višedecenijskog izgnanstva. Da bi mu se dozvolio povratak u Austriju trebalo je da se odrekne prava na eventualni austrijski presto i da istakne poimanje koje nije rojalističko. „Provukao“ se tvrdeći da nije ni rojalista ni republikanac, već legalista. Kasnije je objasnio šta legalista u njegovom slučaju znači. Pozvao se na reči svog oca, poslednjeg austrijskog cara Karla Prvog: „Niko nema pravo, pa ni narod... nije legalno ukidati (monarhiju) ono što je bogom dano...“

Politička mudrost i kontakti sa svetskim državnicima nisu pomogli Otu Habsburgu da ostvari svoj naum. Za života je pokušavao da stane na čelo neke države ili vlade. U Austriji je 1938. godine tražio od kancelara Šušnika da mu prenese opunomoćenje šefa vlade, ne bi li sprečio Hitlera da anektira Austriju. Nije postao kancelar, a Hitler je po ulasku u Austriju lično zahtevao da se Oto Habsburg – uhapsi. Mađarima je posle pada Berlinskog zida predlagao da uđe u njihovu vladu kao ministar spoljnih poslova ili ministar bez portfelja. Najveći neuspeh doživeo je u „srpskoj stvari“: zalagao se (najpre kod predsednika SAD Teodora Ruzvelta za vreme Drugog svetskog rata, potom kod Madlen Olbrajt uoči bombardovanja SR Jugoslavije) za otcepljenje Vojvodine od matice Srbije i za stavljanje dunavskih obala Srbije, od Beograda do Đerdapa, pod međunarodnu kontrolu, što je traženo u ultimatumu Srbiji 1914.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.