Kako stići u Hilandar

Manastir Hilandar se nalazi na Svetoj Gori, monaškoj državi, u Grčkoj, tako da su potrebna dva dokumenta da bi se do ove srpske svetinje stiglo. Naravno, regularan pasoš za ulazak u zemlje Evropske unije, ali i posebno odobrenje da bi se ušlo na teritoriju Svete Gore, države pravoslavnih monaha.

Može se putovati i turistički, iz radoznalosti, želje da se vidi nešto neobično, kao što se putuje u bilo koje istorijski značajno mesto. Turistički putnici ne spadaju, onda, u one koji bi trebalo da se duhovno pripreme za put u svetilište srpskog pravoslavlja. O tim duhovnim podvizima, koji će uzvisiti putnika, da bi dostojno primio „svetlost vere”, ovde nećemo raširiti priču. Držaćemo se praktičnih uputstava i iskustava.

Prvo, nekoliko osnovnih podataka o manastiru, za one koji su zaboravili. Hilandar se nalazi na trećem prstu Halkidikija (Kasandra je prvi, Sitonija drugi i zatim Atos). Na kraju trećeg, gledajući prema istoku, poluostrva diže se „rog” planine Atos. Trozubi vrh je na visini od 2033 metra i na njemu se nalazi kapela, koja se golim okom ne vidi, kao što mnogo toga ovde ne vidi na prvi pogled, kažu.

Monaška država je formalno osnovana 963. godine, njen glavni grad je Kareja. U okviru države je 20 pravoslavnih manastira sa oko 2 000 kaluđera, 12 skitova – manjih monaških zajednica, i mnoštvo isposnica. U skitovima i kapelama živi 290 monaha, ako je verovati podacima u opticaju.

Hilandar je udaljen 2,5 kilometra od mora. Liči na srednjevekovno utvrđenje, Zidovi dostižu visinu i do 30 metara, dugački su 140. Ovakvi bedemi su bili potrebni kao zaštita od gusara.

Manastir su podigli otac i sin, Stefan i Rastko, u monaštvu Simeon i Sava 1198. godine. Potonji vladari su ga dograđivali i darivali. Manastir je riznica srpske kulture. Muzej, središte vere.

Prvi kontakt potencijalnog gosta sa manastirom je putem faksa. U faks-poruci se napišu osnovni podaci, a zatim usledi uzvratni poziv sa Svete Gore. Poziv je kratak. Počinje davanjem blagoslova za nameru da se manastir poseti. Monaški glas daje uputstva o dolasku, pre svega o dobijanju atoske vize, odnosno odobrenja. U našem slučaju odredište je Uranopolis, malo lučko mesto na zapadnoj strani Trećeg prsta. U tamošnjoj policijskoj stanici dobija se „papir” kojim se ulazi na brodić. Potreban je pasoš. Svakog dana iz Uranopolisa polazi brod za Dafni, glavnu luku Svete Gore. Po redu vožnje u 10 časova.

Mnogi brodići polaze iz Uranopolisa. Neki liče na gusarske brodove, imaju i jedra, ali se pokreću motorno. To su turistički brodovi za razgledanje. Oni ne smeju da se približe obali Atosa na bliže od 500 metara. Tura traje oko dva sata. Brodići stižu do kraja Trećeg prsta, gde se okreću i vraćaju u Uranopolis. Dvogledima se „približavaju” manastiri koji se nalaze na obali mora, mada se i golim okom vide jasne konture zdanja.

Hilandarski pristan, na ovoj strani poluostrva, zove se Jovanjica. Plovidba traje 45 minuta. Na znak brodskog zvona treba se spremiti za brz izlazak. Brod produžava i ko ne siđe na vreme krenuo je u potpunu neizvesnost. Otići će do nekog drugog manastira, i neznano kako će zemljanim putevima stići do Hilandara, koji ju brdima. Sveta Gora je planinska zemlja, vrletna. Monasi su gostoljubivi. Pomoći će namerniku.

Može se stići do Hilandara i kopnom, peške, ili iz luke sa zapadne strane poluostrva, Jerisosa. Pravac će odrediti monah zadužen za goste. Bez poziva se u Hilandar ne ide. Bez poziva iz manastira i poziva u sebi. Oni koji su bili kažu da je ovaj dvoglas potreban da bi se Hilandar doživeo dubinski. A mi ćemo pisati kako smo doživeli Hilandar kada se odande vratimo.