Visoki Zaharije

Izdavačka kuća Zdravljak je upravo objavila knjigu kolumni Zaharija Trnavčevića, povodom njegovih punih 85 godina. Sa zadovoljstvom sam za tu knjigu napisao o njemu ovako:  

Poznajem visokog Zaharija Trnavčevića decenijama i nikad o njemu nisam čuo ružnu reč. Proživeo je 63 (i slovima, šezdeset tri) godine u javnosti i nema neprijatelja. Ceo život nije uspeo da nađe nekoga sa kim ne govori. Ljudi ga poštuju, smatraju ga prijateljem čak i kada ga nikada nisu videli uživo. Bio je u partizanima, pa je pisao u vreme ljutog komunizma, pa onda u vreme samoupravne farse, onda je osnivao demokratske stranke, bio i ostao Jugosloven, a ipak niko ga ne optužuje za kameleonstvo. On je na strani života i ljudi to poštuju, jer znaju da zaista tako misli i da se nije okoristio. I televizije i novine za koje radi imaju zlatnu koku, ali ne vidi se da su zahvalne za jaja koja im nosi. I od toga je viši, ne zanima ga. Koliko je takvih među nama?

Nije Zare izabrao zemlju i one koji od nje žive kao svoj poziv, već su polja izabrala njega. To je moralo da se desi, jer je on čovek rada i rađanja. Sve što stoji, što mrljavi i zamajava izaziva u njemu prezir i bes. Samo ono što klija, raste i bori se da preživi, zaslužuje njegovu pažnju i podršku, za takve stvari ništa mu nije teško. Lice mu podseća na koru velike masline, takvo je i korenje koje je pustio, iz zemlje crpi život i valjda je zato tako siguran i razuman. Zato ne brine šta će mu reći komiteti, ministri, partije, predsednici i doušnici. A seljacima je rekao više, blaže, oštrije i korisnije nego bilo ko u našem veku. Nije Zaharije Trnavčević hrabar, on je (blago njemu) normalan i zato je (teško nama) redak. 

Stalno srećemo ljude koji se trse kako stradaju u životu, jer kažu bobu bob, a popu pop. Kad to čujem, uvek se naježim i sklanjam od tih kafanskih heroja. Jedini koga znam da je zaista takav jeste moj prijatelj Zare. Međutim, od njega takvu hvalisavost nikada nećete čuti. On je prosto to. Kod njega je najkraći put između misli i reči, na tom putu nema carine. I baš to mu je donelo ugled i poštovanje, jer bismosvi mi voleli da možemo tako; to je ono što se zove ljudski integritet. Proveo sam mnogo godina na RTS-u, toj paklenoj kuhinji politike, negativnih misli, nezadovoljstva, optužbi i tračeva. Koliko znam, jedino je seljak-gospodin-drug Trnavčević glasno govorio šta misli i svi su znali da ne spada u kuvare.   

Iz njegovih kolumni zrači Zaharijev stil, drugim rečima, on sam. Jednostavan, jasan srpski jezik, odlučnost, pozitivan stav i obavezno predlog kako da bude bolje. Nikada ne pokušava da vas zaseni, osećate da ima potrebu da kaže to o čemu govori. I uvek taj lajtmotiv o životu, u prozu prevedena pesma: „Sve što raste i treba da raste, sve što cveta i treba da cveta.“ 

Vrhunske vrednosti za mog druga Zareta su Ljubav i Hrabrost. Uspeo je da ostvari možda najkrupniju svetu pouku o tome kako ljubav topi strahove, ali mu nebo nije baš bilo zahvalno. Nadživeo je teške tragedije u svom dugom životu, ali sam ga video pre neki dan: onaj isti čovek, uporan, preduzimljiv, razgovorljiv, vredan. Oličenje zajedničke vere u ono što je stvorilo našu bliskost – život je iznad svega.