Partijska sigurna luka

Stranke se pet odsto bave problemima građana, a ostatak čini jačanje moći svojih stranaka, zapošljavanje partijskih saradnika, otimanje iz javnih preduzeća, korupcija… rekla je Vesna Pešić koja je u Skupštinu Srbije ušla na listi Liberalno-demokratske stranke a sada je samostalni poslanik. Ova kritika stranaka potvrđuje uverenje javnosti da one imaju veliku moć i novac, a utisak se pojačava jer je Pešićeva bila član malih stranaka i velikih koalicija. Njen stav je – kritika partijske moći, odnosno bavljenje politikom radi lične koristi.

Potpredsednik SPS-a Dušan Bajatović kao da odgovara na ovu kritiku, pogotovo stav da politički rad ne treba da donese ličnu korist. On kaže da „Ako političari ne treba da budu u javnim preduzećima, upravnim i nadzornim odborima i nekim drugim telima, ko će se uopšte baviti politikom i ko će učestvovati u stranačkom radu.”

Da li su stranke u Srbiji moćne i bogate? Da li članovi u njima rade samo zbog koristi ili tu ipak ima entuzijazma?

Miloš Đajić iz Centra modernih veština misli da stranke nisu bogate već pojedinci koji na osnovu stranačkog uticaja imaju moć. „Da su stranke moćne i bogate to ne stoji. Pojedinci su moćni i bogati.” On kaže i da kod nas stranke nisu stvarane kao ideološke, već u određenim okolnostima kao organizacije čiji je osnovni cilj bio da se suprotstave režimu. „Ali, ideologija se vraća u stranke i mnogi će iz ideoloških razloga biti u njima.”

Miodrag Radojević, istraživač saradnik iz Instituta za političke studije, misli drugačije. „Partije se u demokratskim sistemima obuzdavaju zakonima i civilno društvo ima uvid u njihov rad. U Srbiji u poslednje dve decenije partije podsećaju na oligarhijske mašine. Suviše su moćne, a energiju koncentrišu na unutrašnje čarke. Ta moć se proteže na sve segmente društva i deo društva je zapanjen time. Rasplet bi mogao biti da u narednih nekoliko godina nove političke organizacije i pokreti budu antipod ovima.”

Kada je u pitanju novac, Radojević objašnjava da je problem u tome što su partije gradile koruptivni sistem i njihovi članovi očekuju materijalnu dobit. „Da biste dobili posao ili kredit potrebne su partijske veze. U stranačkim sistemima je mali boj profesionalnih političara, pa se ostali namiruju preko veza. To će se promeniti kada dobijemo profesionalnu birokratiju. Kada se posao u državnoj službi bude dobijao bez partijske knjižice to će biti znak da se Srbija promenila. Na zapadu opada broj članova stranaka a kod nas raste iz pomenutih razloga. Na zapadu se uspešni ljudi bave politikom dajući tako primer, a kod nas je to retko. Potrebno je promeniti mentalitet i ojačati institucije što će biti brana strankama da se tako ponašaju. One sada samo razmišljaju kako će opstati na vlasti. Kada se ograničimo na nekoliko stranaka biće bolje.” 

Dijana Vukomanović, potpredsednik SPS-a, kaže da mnogi simpatizeri i volonteri rade u partiji bez para. „U SPS-u su zaposleni ljudi u stručnoj službi zahvaljujući svojim sposobnostima i oni su plaćeni za puno radno vreme. U partiju su došli i ljudi koji su u nju uložili svoj profesionalni integritet. Ali, mali broj ljudi može da bude zaposlen. I u Americi je naglasak na voluntarizmu, jer partije imaju malo para na raspolaganju. Drugačije je kada želite ozbiljnu strukturu.”

„U Srbiji su partije u problemu jer je za održavanje sistema potrebno mnogo novca. U SPS-u ljudi rade besplatno i ne žale se. Partija se i ne može ojačati ako su ljudi uz tebe zbog honorara. Strateški naše usmerenje nije da plaćamo jer na duži rok to nije dobro”, objašnjava Dijana Vukomanović.

Vladimir Goati, direktor Transparentnost Srbija, smatra da izjave Vesne Pešić i Bajatovića „nisu previše daleko”. „I tih pet odsto se bavi građanima radi održavanja vlasti. Morate da držite vlast u kolektivnoj akciji jer je istinskih vernika malo, i sa njima se ne mogu organizovati izbori. Većina su karijeristi. Bilo da je reč o partiji ili štrajkačima svi dobijaju, a svako misli da je nevažan, i zato niko ne dođe na protest. Zato stranke stimulišu vođe akcija.”

Goati kaže da stranke ne treba idealizovati. „One su organizacije za eksploataciju vlasti i tako ih treba shvatiti. Bore se za ciljeve ali nema akcije bez kolektivne akcije.”

Da kod nas partije imaju jak uticaj potvrđuje i podatak da je u Srbiji između osam i deset odsto građana u strankama. Goati kaže: „Ako Srbija bude ekonomski napredovala i bude mirnije, broj članova partija će se svesti na jedan do dva odsto kao što je u EU. U Nemačkoj, Irskoj i Austriji je oko tri odsto građana u strankama. Političkim strankama ne treba veliko članstvo, jer nekada su se lepile plakate a sada sve to ide preko televizije. I država sve izdašnije daje pare strankama i one postaju poludržavne institucije, pa su zato nezainteresovane za članstvo. I kod nas partije po novom zakonu dobijaju više novca. Finansiranje partija je uvela Zapadna Nemačka sredinom pedesetih godina, jer je Istočna Nemačka pomagala partije u Zapadnoj koje su se zalagale za komunizam i socijalizam. Velika Britanija, Švajcarska i Holandija ne finansiraju stranke.”

U ovom trenutku u Srbiji partije svakako jesu sigurna luka za svoje članove. Ako oni i nemaju neposrednu novčanu korist, njihova posredna dobit je velika jer im omogućava lakše rešavanje mnogih svakodnevnih problema koje nepartijci savladavaju ili korupcijom ili strpljenjem.