Ponedeljak, 23.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: IVANKA LUKATELI

Balerina i jogina se perfektno razumeju

Baletski pedagog se može dugo biti, njegov vek znatno je duži nego igrački. Najvažnija u tom poslu je glava i ono što tu držite. Pedagogija se, kao i nova ljubav ove primabalerine – joga, uči celog života. Nema tome kraja, i jedan život je premalo za to, uverena je naša sagovornica

Balerinama je posao prosto takav – lep, za slikanje kao naručen. A na važnosti samo dobija ako ispred zanimanja stoji i onaj prefiks „prima”. Zbog ove priče „ne samo o poslu”, i zbog malo slikanja, primabalerinu Ivanku Lukateli potražili smo na proverenoj adresi: Narodno pozorište, peti sprat, sala za probe. Već dugo je ona u nekoj drugoj baletskoj ulozi, pedagoškoj: penzionisani igrač, vidimo, priprema mlađe, prvake iz nove generacije – svoju nekadašnju učenicu Anu Pavlović i Jovana Veselinovića – za otvaranje nove baletske sezone u beogradskom teatru. Biće to još jedno „Labudovo jezero”, ono koje je nekad sama valjda trista puta odigrala. Ne zna baš tačno, nikad nije precizno brojala.

Oni koji su penziju stekli na baletskoj sceni, čini nam se, kao da nemaju dovoljno albuma za sve svoje fotografije. Ivanka Lukateli nudi nam jedan svoj, ne preveliki, izbor slika za malu galeriju na ovim stranicama. Pretežno crno-belih, jer njena igračka karijera se poodavno završila. Nažalost, nema ovde mesta za sve te slike kojima, imamo utisak dok ih gledamo, kao da je već ispričano skoro pola one priče po koju smo došli. Idemo njihovim tragom i... – pred očima nam promiču gradovi, predstave, partneri, koreografi... A svaka slika ima neku svoju priču...

– Moji su prozori, volim da kažem, na sve četiri strane sveta. U Beogradu sam se rodila (1948), godinu dana sam živela u Moskvi, nešto manje u Japanu, dve godine sam igrala u Minhenskom baletu, radila sam i u Istanbulu, Panami, na Siciliji... Preko umetnosti, a umetnost igre svi razumeju, moj život je vezan za ceo svet. Svuda gde si, najvažnije je da sebi napraviš okruženje i tako si svagde našao svoje prebivalište – savetuje Ivanka Lukateli.

Još smo među njenim slikama i ona se možda najviše zadržava na onima gde je sa partnerima kojih više nema. Jedan od njih je Rade Vučić, njen vršnjak, divni partner još iz školskih dana, za koga kaže: „Kada sam igrala sa njim uvek sam znala da sam u sigurnim rukama”. Seća se i nešto mlađeg Aleksandra Izrailovskog, koji joj je, posle premijere „Kineske priče”, poslao, u garderobu, buket kao iz bajke. A ona mu se, kakve li slučajnosti, već divila videvši ga u cvećarskoj radnji za nekog upakovanog. I zapitala se kome li je to divno cveće namenjeno.

Kad se naljuti Nurejev...

Zanimljiva je i epizoda sa velikim Rudolfom Nurejevim, sa kojim je takođe imala čast da igra – i u pozorištu i u filmskoj „Žizeli”, koju je on i režirao za Bi-Bi-Si. Dok se to radilo, priča nam, ponekad je bio nezadovoljan, ljut, i sebi je oduška davao mrmljajući štošta na ruskom misleći da ga niko ne razume. A to su bile nimalo lepe reči o igračima koji bi ga razljutili. Kad je posumnjao da ga neko ipak razume, počeo je da je obasipa komplimentima. I zato što je tako mislio, ali i radi malo šale samo za njih, na ruskom.

Seća se i čuvenog minhenskog prvaka Pitera Brojera koji joj je pre podne saopštio kako uveče mora biti njegova partnerka u „Ščelkunčiku”. Noge su joj se odsekle! Ali, to je već naučila: ako takav igrač ima poverenja u tebe – moraš skupiti hrabrost kako znaš. Priča nam i kako se, radeći na beogradskoj predstavi „Abraksas”, u koreografiji čuvene pariske zvezde Žanin Šara, koja joj je poverila glavnu ulogu, zaljubila u francusku baletsku školu. Preko slike nam predstavlja i veliku rusku zvezdu Galinu Ulanovu. To poznanstvo joj je, kaže, veoma uverljivo pokazalo da su najveći umetnici često jako skromni, prijatni i normalni ljudi. Takvi su jer vrlo dobro znaju koliko vrede.

Igra i pedagogija su, inače, prilično različite stvari. Zbog toga je išla u Moskvu, da malo prikupi znanja iz metodike, pre svega. Pedagog se može dugo biti, njegov vek znatno je duži nego igrački. Najvažnija u tom poslu je glava i ono što tu držite. I pored velikog iskustva, sebe i danas smatra mladim pedagogom. Pedagogija se, kao i njena nova ljubav – joga, uči celog života. Nema tome kraja, i jedan život je premalo za to.

– Pedagogija vam je rad u senci. Onaj pljesak pripada igraču. Nema tu isticanja a odgovornost je velika. Od igrača nikako ne smeš da praviš drugog sebe, već moraš da podstakneš njegovu umetničku individualnost. Za mene je pedagogija pre svega kontinuirana ljubav prema baletu iskazana preko igrača. Postoji uživanje u procesu rada i, opet slično jogi, tu se ne juri rezultat. Jako mi je žao što još kao igrač nisam otkrila jogu koja pomaže da raščistiš neke stvari u sebi, jer ona te upravo vodi ka „dubinama” . Balet je ljubav koja te dobro izmuči a ostavi i određene fizičke posledice. Ja sam lek za to pronašla u jogi.

Ivanka Lukateli, danas kao instruktor joge, praktikuje je i među igračima, baš kao što se to sve više radi u svetu. To je ovde tek krenulo, dvaput nedeljno, a sala je otvorena i za glumce i pevače Narodnog pozorišta. Tu su i disanje, i koncentracija... Stvari i za njih jako korisne. Uostalom, kao i za svakog. Nije slučajno ona leto provela na Goču u velikom društvu onih koji vladaju ovakvim znanjima.

Joga i „Moj stan – to sam ja”

Slušamo i priču o jogi Ivanke Lukateli:

– Jedan od važnih trenutaka u mom životu bio je susret sa Međunarodnom akademijom za školovanje instruktora joge. Od svog učitelja joge naučila sam da ne postoji sutra, da ne postoji juče, da postoji samo danas u kojem kreiramo i budućnost i ostavljamo tragove prošlosti. Ja sam danas diplomirani jogin, sa sertifikatom Joga saveza Srbije, koji je priznat u čitavom svetu. Moj put je dobrota, misli usmerene na razvoj a emocije negovane svakodnevnim novim kreativnim druženjima. Moj život je bio kreativni udah, sada učim da izdišem lepotu, mudrost i stvaralaštvo. Ljudski život je naš najveći dar. Ako se to ne prepozna, uludo ga rasipamo, poput peska među prstima. Naše nam misli mogu doneti i blaženstvo i paklene muke.

Dok nam priča o jogi povremeno pravi paralele sa baletom, jer velike sličnosti su očigledne.

„Bez samodiscipline nema kontinuiteta, a bez kontinuiteta nema uspeha.  Disciplina je ključ, a nestrpljivost može mnogo toga da uništi. Zato treba vežbati strpljivo i mudro. Usredsredite se na rad (dužnost) i ne brinite za ishod! – poručuje ova balerina-jogina. – Najviši oblik odricanja je unutrašnje odricanje, kao što su loše osobine – ljutnja, pohlepa, mržnja. To su prepreke i ako se ne prevaziđu spoljno odricanje biće uzaludno. Vežbanjem joge dovodimo u sklad, jačamo i uravnotežujemo energiju. Fizičko stanje tela određuje životna snaga iz naših krvnih zrnaca i ćelija. Što više ćelija izumire čovek je slabiji i brže stari. Što smo zabrinutiji, potišteni i obeshrabreni protok energije je slabiji i mi smo podložniji bolestima i bržem starenju. Posebno je štetan samodestruktivan i neprijateljski način razmišljanja, jer takvim mentalnim stavom trujemo sami sebe”.

Glavni ciljevi joge su podseća: 1. fizičko zdravlje; 2. mentalno; 3. društveno; 4. duhovno; 5. samorealizacija. Reč joga, treba i to znati, znači povezati, sjediniti.

„Što se baleta tiče, još uvek živim onako kako sam oduvek osećala i realizovala kroz povezanost i sjedinjenost, upravo onako kako kaže joga. Zbog toga sam sada zaokružila svoj put i uživam u tim krugovima koji se, praveći spiralu, stapaju u jednu tačku – centralnu onoga što sam ja”.

Mogla bi ona o tome još dugo... Ali, na red je došao još jedan „tajni život” ove primabalerine. Da li je posredi nekakvo porodično nasleđe, tek baviti se profesionalno unutrašnjom dekoracijom njena je neostvarena želja iz mladosti. Tiha patnja druge vrste, san koji je nije nikad napustio. Njen omiljeni enterijer je njen stan. Malo-malo, pa ona tu nešto menja, preuređuje, kreira... „Moj stan – to sam ja”, kaže. „Ko zna možda upišem i studije za to. Joga vam je čudo koje i takve stvari čini realnim”.

U svom malom stanu okružena je očevim slikama. Na mnogima je upravo ona. To su često bili rođendanski pokloni. Otac je, kada je bila mala, imao običaj da je pita šta želi da joj kupi za rođendan. Odgovor je obično glasio: „Ništa”. Onda bi je on malo nagovarao da se predomisli..., da joj ipak nešto pokloni, a ona bi na kraju rekla: „Dobro, naslikaj me”. I nakupilo se tih slika. Jedna „dekoracija” koja se uvek čuva. U stanu – i u srcu!

------------------------------------------------------------

Baronesa, ali prava

Primabalerina dugo nije znala da je i baronesa. Kao dete, znala je samo da joj se ime baš nešto i ne dopada. Otac Anton, slikar koji se bavio i filmom, fotografijom, scenografijom i žurnalistikom, nikad nije ni pričao mnogo o porodici Lukateli iz Herceg Novog. Uzgred, čak je, iz protesta, malo promenio njihovo prezime, pa je originalno Locatelli postalo Lukateli. A sve zato što su njegovu majku, jer je bio u partizanima, italijanski fašisti odveli u poznati logor na ostrvu Mamula, na ulazu u bokokotorski zaliv.

– Dok sam bila mala meni se moje ime zaista nije naročito sviđalo, a prezime mi se činilo neobičnim. Kad sam to rekla ocu, odgovorio mi je da radim šta hoću sa imenom i prezimenom, ali kada njega više ne bude bilo. Naravno, to su bile detinjarije, a kada njega zaista više nije bilo ja sam počela da malo istražujem po tim našim korenima. Znala sam da je naš prvi predak došao u Boku kao mletački oficir, plave krvi, i da mu je nagrada za zasluge u borbama protiv Turaka bilo imanje koje je dobio u Herceg Novom. On na Balkanu nije samo ratovao nego se i zaljubio, oženio, zasnovao porodicu čiji sam ja, eto, poslednji potomak. Hvala Internetu, pomogao mi je u mojoj potrazi za onim još daljim precima, a trag je vodio do jednog naselja u blizini Milana. Tako sam otkrila da je iz naše šire porodice i jedan papa, i poznati kompozitor Pietro Antonio Lokateli, i poznati fudbaler... Kopala sam i po porodičnoj zaostavštini i crkvenim knjigama. Našla sam i naš porodični grb, u kome su labud i sova.

Zaista je to zanimljiv detalj iz porodične istorije, o kome dosad nije ni razmišljala. U pomenutom grbu kao da je zapisana sudbina dalekog potomka –Ivanke Lukateli. Pa, zar u baletu P. I. Čajkovskog, u kojem je toliko puta igrala, osim jata labudova nije i onaj tvorac sveg zla u ovoj najslavnijoj baletskoj bajci, čarobnjak Rotbart, obično predstavljan kao nekakva ogromna sova.

– Počeću da verujem kako je to stvarno nekakav prst sudbine – kaže primabalerina koja priznaje da kao dete baš i nije ludovala za baletom, čak je u početku i bežala sa časova.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.