Utorak, 28.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Roman o ubistvu Stambolića

Видосав Стевановић (Фото Жељко Јовановић)

Grafički atelje „Dereta”, u kolekciji izabranih dela, objavio je novi roman Vidosava Stevanovića (1942), pod naslovom „Šta ptica kaže”. Radnja romana, koji ima četiri poglavlja, odigrava se 25. avgusta 2000. godine, u samo 14 minuta, od 11,45 do 11,59, od otmice u jednoj šumi (Košutnjak), do likvidacije u drugoj šumi (Fruška gora). Žrtvi su povezane oči, vezane ruke i noge, svuda je mrak, ostaje joj jedino da se oslanja na čulo sluha i – čuje glas ptice iz detinjstva, koji se ponavlja... Šta mu ta ptica govori?

Iako ne pominjete imena, potpuno je jasno da roman govori o ubistvu Ivana Stambolića, jednoj od najsvirepijih likvidacija u srpskoj istoriji?

Pre početka romana nalazi se kratka beleška: „Neka lica iz savremene srpske istorije pojavljuju se ovde kao literarne fikcije”. Navodim je zato što upozorava čitaoce da se radi o fikciji. I unapred opominje književne tumače, oni namerno ili slučajno izazivaju najviše zabuna, posebno kad se radi o mojim knjigama.

Ipak, vaš zaključak je na mestu, povod za pisanje ovog romana bilo je ubistvo Ivana Stambolića, trinaest godina posle gubitka vlasti, besmisleno i svirepo. Ono što ga čini posebno svirepim je ovo: dripci koji za novac likvidiraju jednog starca – i pri tom su službenici države Srbije – drže ga petnaest minuta vezanog, sa selotejp trakom preko očiju i usta i dogovaraju se ko će da puca, ponašaju se kao na izletu. Zato sam, kao dobar učenik egzistencijalista, roman smestio u tih strašnih i običnih četvrt sata. Ostalo sam izmislio i napisao prema svom shvatanju dobre proze i čvrsto organizovanog romana.

U dve paralelne ravni, smenjuju se priče žrtve i dželata. Kroz dželatovu ispovest otkriva se mehanizam funkcionisanja vlasti, koja opstaje na strahu i nasilju?

Muškarac koga će ubiti vezan je i nepokretan, kroz glavu mu jure grozničave misli, sećanja, kajanja, svest o zabludama i greškama. Suočen je i sukobljen sa svim što je bio, što je radio i što nije uspeo da uradi, sve je to odjednom pred njim i u njemu i ni na koji način se ne može izbeći ni promeniti.

Naručilac ubistva – koji bi mogao biti Milošević – takođe je napet, čeka da mu egzekutori jave da je ubistvo izvršeno, a on će o tome podneti izveštaj onoj kojoj priča o svemu i zbog koje verovatno sve to i radi, svojoj supruzi. Usput nekom svom dvojniku ili neimenovanom dajmonionu objašnjava kako se dokopao vlasti i na koji način je vrši, strahom, nasiljem i lažima, sam protiv svih i u ime tih svih koji su pristali da se nazivaju njegovim narodom i da ga prihvate za svog vođu, znatno goreg i štetnijeg od onog domanovićevskog slepca.

Vođa iza sebe, što je jedno od pravila vladanja, ne ostavlja nikakve pisane tragove. U poštene memoare, kaže, veruje koliko i u ozbiljnost klovna?

U mom romanu taj vođa otvoreno pokazuje da ne veruje ni u šta i da se kolektivnim zabludama koristi samo da bi zadržao vlast koja mu služi jedino da bi je imao, da bi radio sve što mu padne na pamet i da bi je stavio pred noge jedinom biću bez koga ne može, svojoj ženskoj polovini. Te delove teksta nisam morao sasvim da izmišljam, previše liče na misli stvarnog vođe koji nas je, posluživši se infantilnim nacionalizmom staraca i ljudi bivšeg režima, odveo u istorijske poraze. I danas se od njih oporavljamo.

Naručilac ubistva – koji bi mogao biti Milošević  – čeka da mu egzekutori jave da je ubistvo izvršeno, a on će o tome podneti izveštaj onoj kojoj priča o svemu: spomenik Ivanu Stamboliću na Fruškoj gori

On ipak nije svoj stvarni homolog. Napisao sam knjigu o Miloševiću, nacrtao njegov psihološki i politički portret, razjasnio razne namerne zablude stvorene oko njegovog lika i nedela, i znam koliko je bio ograničen. Čovek bez osobina, kako sam ga nazvao. Kontura fotorobota u koju je svako mogao da ucrta ono što mu odgovara. Ceo se može smestiti u tačnu definiciju: „Bio je slab, neuk i nedarovit političar”. Zato sam drugom glasu u mom romanu morao da dodam ponešto izuzetno: povremenu lucidnost, uverenje o nepopravljivosti sveta i dominaciji zla u čoveku, malo humora i poneku dobru formulaciju za koju Milošević ne bi bio sposoban.

Recept za dolazak na vlast je jednostavan: jednonacionalno umesto jednopartijskog, narod umesto klase, 19. umesto 21. veka. U kom veku mi sada živimo?

Nažalost, to je ono što nam se stvarno desilo. Majstori iz stare staljinističke škole setili su se da u okviru istog jednoumlja zamene samo jedan pojam, stavili su narod umesto klase. I stvar je uspela da ne može biti bolje, to jest gore. Nekada su u ime klase proganjali i likvidirali sve koje su smatrali neprijateljima. Devedesetih godina su u ime naroda uklanjali i likvidirali svakog ko je mislio drukčije ili se s njima nije slagao. Žestinu ranog komunizma ponovo su, uzevši bezidejnog zavisnika od vlasti za izvođača radova, proživeli pod okriljem devetnaestovekovnog nacionalizma. Pri tom, pomešali su pojmove naroda i države, svoje interese i opšte dobro, najniže strasti i nepodnošljivu patetiku.

Iz sveg tog zamešateljstva ispalo je nešto žalosno: osiromašena zemlja, ekonomija koja nazaduje, tajkuni koji su oteli tuđ novac, političke partije koje ih verno služe, takozvani narod izdat pod najam stranim bankama, država bez granica i praktično bez samostalnosti, zbunjeni birači koji glasaju u korist svoje štete.

Vođa ima lepo mišljenje o gangsterima i mafiji: nema viška zaposlenih, nesposobni ne preživljavaju, intelektualci su nepotrebni... Idealni saradnici?

Ne peva moj vođa slučajno pohvalne pesme kriminalcima, već zato što zna da njegova vlast ne može da opstane bez ubica i lopova, da su oni njeni izvršioci i branitelji i da su spremni na sve ako im se plati i da se sa njima može računati, pouzdani su ljubitelji smrti i nasilja nad drugima. Ostale svoje saradnike smatra drugorazrednima i u neku ruku ima pravo, manje su važni, mislim na policiju, vojsku i birokratiju. Te tri sorte služe svakoga, ponekad čak i pozitivnog političara, uvek su pri ruci vlasti. Kriminalci su ljudi za posebne trenutke i za posebne zadatke. Ako imate širi pogled na stvari, neke od njih možete smatrati i teroristima.

Ali previđa – kao što je i stvarni Milošević previđao sve do svog pada – odlučujuću ulogu koji su naši intelektualci, bolje rečeno poluinteligenti, odigrali u stvaranju njegove propagande i njegovog javnog lika. Bez tih poluinteligenata njega ne bi bilo posvuda, na svakom zidu i u svakoj kafani, ne bi prodro u svaku glavu i pobrkao svaku razumnu misao. Oni su, kako reče jedan stari nacionalista, sluđivali narod, a sluđenima je lakše upravljati i dokazati da je crno belo i obrnuto, pogotovo kad svi dobronamerni i pametni moraju ćutati. A to je valjda sve što nacionalisti zaista znaju i umeju, ostalo je prazno naklapanje sa krvavim posledicama.

Bolno je saznanje da rane – koje zadaje rat – ne leče se do sledećeg rata, samo se na stare rane dodaju nove, koje bole do idućeg rata. Kako shvatiti ovu poruku, u Srbiji nema generacije koja nije ratovala?

U pravu ste, u Srbiji nema generacije koja nije ratovala, voljno ili nevoljno, uglavnom uzaludno, često nepotrebno. Tako je bilo i u mojoj porodici, previše je mrtvih Stevanovića. Ja sam prvi koji je doneo odluku da toga više neće biti, zato sam izbegao služenje vojske i zauzeo čvrste antiratne stavove. Nijedan od nas neće više ratovati, osim ako neko spolja napadne našu zemlju. Bila je to čvrsta osnova mojih kasnijih političkih ubeđenja.

Devedesetih godina pokušao sam ta svoja shvatanja i – shvatanja mnogih mojih prijatelja – da pretočim u neku vrstu političkog programa, suprotstavljenog ćosićevskom ludilu da mi gubimo u miru – ono što smo dobili u ratu. Pisao sam i govorio da je Srbiji potreban: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. I danas tako mislim, a činjenice pokazuju da sam bio u pravu. Ne žalim što sam zbog toga bio proganjan i kao čovek i kao pisac, bio je to moj izbor, nadam se jedino da će to jednom postati blisko većini u našoj državi i na našim prostorima.

Žrtva se od dželata oprašta rečima: „U istom delu pakla imaćemo mesto: on će biti moja, ja njegova kazna”. Dvoboj se, dakle, nastavlja?

Ta borba, ma kako je mi nazivali, nije počela juče i neće se završiti sutra. Na razne načine i u raznim oblicima traje od kada je sveta i veka, pokreće i menja našu egzistenciju, dovodi našu stvarnost na rub ponora i povremeno joj ukazuje daleke obrise raja i večnosti. Neprekidna je kao kretanje, kao život. Događa se u svakom društvu, u svakom čoveku, svakog dana i svakog časa jer sve te suprotnosti mi imamo u sebi, dželat može postati žrtva i žrtva se preobraziti u dželata, složeni smo od istih elemenata, jedino što ih različito koristimo. Svaki od nas bira mesto u toj borbi, bira ga sam: to je ono što se zove slobodna volja. Ono što nam se dešava, bilo da je sreća ili nesreća, vrhunac sveta ili dno dna, samo je posledica tog izbora.  

Roman teče u jednom dahu, nema tačke, ni velikih slova. Liči na poemu (elegiju). Šta je bio cilj ovakvog načina pisanja?

Ako izuzmemo kratke razgovore ubica, koji se nekako sporazumevaju svojim ćopavim jezikom, radi se o dva isprepletana monologa, o dva toka svesti koji se smenjuju, o dvojici koji nisu glupi ni naivni. Tačke i zapete kao ni ostali znaci interpunkcije ne postoje u našoj glavi ni u govornom jeziku, nema ih ni kada pevamo, one su izmišljene da bi olakšale čitanje. Da bih čitaoca približio zgusnutoj prozi koju stvaraju dva usmerena toka svesti, da bih ga uvukao u nju toliko da čuje ono što čita, uklonio sam interpunkciju. Da ne smeta. Ostavio sam jedino znak kojim se obeležava kraj stiha, stavio sam ga na kraj svake rečenice ili bolje rečeno muzičke fraze koju može da sačinjava i jedna reč, koliko i više standardnih rečenica. Nešto slično, pretvaranje rečenice u muzičku frazu, radio sam pre četrdeset i nešto godina u romanu „Nišči”, sa interpunkcijom, jedino što to onda niko nije primetio. Drago mi je što ste zapazili ovu, po mom mišljenju, neobično važnu činjenicu.

Šta da očekujemo u zemlji u kojoj je „tama ista u ponoć i u podne”?

Da jednom, kad promenimo naše vođe, a pre toga i sebe, sunce bude u podne, tama u ponoć. Možda to kaže ona ptica koja peva u mom romanu.

Šta trenutno pišete?

Trenutno radim na romanu koji se zove „Tito Broz”, započinjao sam ga desetak puta i odustajao, previše je laži i otpadaka kulta zaostalih iza „najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, mnogo mržnje njegovih nekadašnjih sledbenika. Mislim da sam najzad našao pogodan izraz koji nije ni pohvala ni karikatura, približava me sve više ovoj složenoj pikarskoj ličnosti, istorijskoj takođe, koja se polako pretvara u fikciju.

Moji prijatelji kažu da bi trebalo da napišem i roman o Đinđićevom ubistvu, uslovno rečeno. Razmišljam o tome. Ako nađem pravu formu, pokušaću.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.