Nedelja, 05.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Sudbinska terasa na Vračaru

Voleo sam fudbal, bio sam golman, ali sam često imao povrede. Bio sam u gipsu par puta po šest meseci, bila je to lomljava kukova i čuda, ali tako sam otkrio slikarstvo i prve crteže pravio na gipsu u dečjoj bolnici, kao i posle skidanja gipsa, na rehabilitaciji u Lovranu i Risnu, kaže slikar Milan Cile Marinković, čija izložba je ovih dana otvorena u kući kralja Petra.

Često ističući da je boravak u bolnici bio presudan za njegovo životno opredeljenje, Marinković tvrdi da je tamo zavoleo ljude i da je tako čovek zauvek ostao njegova glavna tema, zbog čega je njegovo slikarstvo nepovratno figurativno.

Bavljenje sportom forsirao je njegov otac, Marko Marinković, inače poštanski službenik, koji je njega i brata stalno vodio u šumu na Zvezdari budući da su blizu živeli.

– Odrastao sam na Severnom bulevaru, između Zvezdare i Novog groblja. Zapravo, to naselje se onda zvalo Bulbulder i predstavljalo je periferiju, a danas se zove Severni bulevar i smatra se širim centrom grada. Bilo je prilično nesređeno, ali za nas decu je bilo dobro jer je postojalo jedno brdo, kojeg danas više nema, a koje je nama bilo zanimljivo kada bi pao sneg – priča Cile Marinković o svom detinjstvu koje je provodio sa bratom blizancem Milošem u Bulbulderu.

Rođen je 25. januara 1947. godine, dvadeset pet minuta pre Miloša.

– Moji roditelji su me dobili posle dvadeset godina braka, pa kada bi otac dolazio u školu klinci su mi govorili: „Došao ti je deda“ – seća se Cile Marinković, napominjući da je njegov otac rođen 1906. godine, a majka 1912.

Majka Melanija Čerevicki bila je domaćica, Sremica, Ukrajinka poreklom, najstarija od sedam sestara. Prema Ciletovim rečima, bila je „energična, zapovedna, stroga i dobra“. Volela je druženje, dobro je kuvala („Svašta je pravila“, seća se Cile) i u svemu ga je podržavala. Umrla je iste godine (1986) kada se rodila njegova kćerka Danica. Otac je preminuo ranije, 1981.

Prve časove slikanja Cile Marinković je imao u ateljeu Mome Mirčića, još 1957. godine. Odlazio je, seća se, u njegov atelje koji se nalazio u zgradi na Trgu republike, na spratu, dok su dole bili ateljei Bože Prodanovića, Mila Dimitrijevića i drugih. Tada je nastala njegova prva uljana slika „Potonuli grad“, prilično velikih dimenzija, koja je u međuvremenu nestala.

Karijera Cileta Marinkovića praktično je počela još za vreme njegovih studentskih dana. Prve dve godine studija proveo je u klasi profesora Mirjane Koke Mihać, treću godinu je završio u klasi profesora Mladena Srbinovića, a od četvrte godine je prešao u klasu Ljubice Cuce Sokić, koja je podržavala njegov autentični likovni izraz.

– Ja sam bio u klasi sa dvoje ljudi koji su vrlo retko dolazili, pa sam praktično bio sam. Cuca je bila dosta tolerantna, nikad nije nešto zabranjivala, niti se protivila nekim temama, jer u to vreme ja sam pravio pop-artističke slike, pošto sam mnogo voleo pop-artiste. Ona bi sve ilustrovala pričama, a njene priče su bile vezane za boje, tako da je sa njom bilo jako zanimljivo. To je bilo vreme kad je svaka klasa ličila na svog profesora. Kada je bila na promociji moje monografije u galeriji Progres, napisala je, kao svoj utisak, naziv jedne moje slike „Halo, halo Cile“ – priseća se danas Cile Marinković.

Uvek se osećao dobro prihvaćenim zato što je osećao pripadnost generaciji, društvu sa kojim se družio. Dobro su funkcionisali zajedno. Reč je o avangardnoj generaciji iz 1968. godine, koja je bila okrenuta više Americi i imala „američki san“. Za vreme junskih studentskih demonstracija 1968. godine odlazio je na Likovnu akademiju i na Filozofski fakultet i posmatrao mlade ljude koji su, kao i on, verovali da će promeniti svet. Ta „živopisna masa koja kipi od nemira i pokreta“ bila mu je likovno veoma zanimljiva.

Još na samom početku se izdvojio kao zanimljiva, ekscentrična i osobena pojava u našem likovnom i javnom životu. Neki su ga odmah podržali, poput Đorđa Kadijevića i Peđe Milosavljevića.

Cile Marinković se seća kako je jednog jutra u Rovinju, u koji je počeo redovno da odlazi 1964. godine, čuo Miću Popovića kako kaže da je dobio dve slike za Oktobarski salon i da su fantastične, a da je slikar nepoznat.

– Bile su to moje slike – kaže Cile koji je tada bio student i tako još tada prvi put učestvovao na Oktobarskom salonu (1971) sa slikama „Brižit“ i „Prolaznice“.

Rovinj ima posebno mesto u njegovom životu. Pre rata na prostoru bivše Jugoslavije, tu je puno toga naslikao i izlagao, i tek ove godine ga je posetio posle mnogo, mnogo godina.

– Sad kad smo dolazili iz Pariza, sa slikama, bili smo gosti prvo u Portorožu, pa smo svratili na jedan dan i u Rovinj. I čim smo tamo ušli, odmah sam video da je potpuno sve isto, ništa se nije promenilo – kaže Cile.

Pošto je puno toga naslikao u Rovinju, razmišlja da jednom ode u to mesto na mesec dana i da fotografiše sve te murale i druge radove.

– Godinama smo odlazili u Rovinj, a posle kada je ta veza prekinuta i kada smo živeli u Parizu, pronašli smo nedaleko od Marselja identično mesto sa pozicijom Rovinja, sa fontanom, poštom, opisom za turizam. Mesto se zove Sanari. Svakog leta, kada bi kćerka završila školsku godinu, mi bismo išli u taj Sanari koji nam je bio zamena za Rovinj – kaže Cile Marinković.

U Pariz je prvi put stigao 1977. godine zahvaljujući stipendiji „Moša Pijade“. Imao je svoje tačke gde treba otići, šta treba videti, gde je ko živeo...

– Kad stignem u Pariz, odmah bih išao na pedeset mesta, a kasnije sam shvatio da svaki dan treba videti nešto od onoga što želim da vidim i da je najdragocenije ono što se otkrije usput. Pariz sam najbolje upoznao hodajući. Odlazio sam na buvljak, u Versaj, u neke ulice gde su živeli neki značajni ljudi, gde je dolazio Oskar Vajld… Bilo mi je sve to jako filmično. Pravio neke beleške, pisao pesme, to je bilo neverovatno vreme... Imam i sad nekih svojih raspoloženja koja me potpuno vraćaju u to vreme. Kad stignem u Pariz, potpuno sam ozaren kao kad sam došao prvi put – kaže Cile.

Kad je reč o Beogradu, ključnu ulogu je, kaže, odigrala njegova terasa na Vračaru, na kojoj je naslikao mnoga svoja dela i na kojoj je mnogo voleo da priređuje druženja. Tako se jednog dana, na jednom od mnogobrojnih druženja, na terasi našla i njegova današnja supruga Zorica Beba Krupež.

– Takvu osobu i takvo lice sam i ranije slikao, tako da sam, kad sam video Bebu na mojoj terasi, samo rekao: „Ja ovu osobu znam“ – kaže Cile Marinković koji tvrdi da se može reći da je i posle slikao Bebu, mada nije portretista i mada uvek slika neodređena lica, pa su sve te žene u nekoj svojoj kompoziciji koju je teško definisati.

Danas je vračarska terasa renovirana, odnosno zazidana i od nje je napravljen Ciletov atelje, ali slikar tvrdi da i danas taj prostor ima istu energiju.
 

Beba i Cile Marinković su vrlo brzo počeli da žive zajedno. Već posle par meseci ona se preselila kod njega i tu i ostala. Mada je po profesiji diplomirani ekonomista, Beba je oduvek imala veliko poštovanje za umetnički rad, a pošto je Cile takav čovek da mu je potrebna ta vrsta praktične podrške, ona je vrlo brzo preuzela mnoge obaveze koje bi njega inače odvlačile od stvaralaštva.

Devedesetih godina kada je i za Bebin posao bilo jako teško ostati ovde, a za njegov pogotovo, otišli su u Pariz, 1993, gde i danas žive. Zapravo, prema Ciletovim rečima, gotovo svakog meseca žive petnaest dana ovde, petnaest dana tamo.

– Možda u avgustu budemo duže u Parizu, jer je Pariz tada najlepši. Prazan je, nema gužve, lepi široki bulevari i avenije nisu zagušeni, nema buke i sirena kao svakodnevno tokom godine – dodaje Cile.

U Parizu imaju fin prostor Ministarstva za kulturu Francuske i toga se verovatno nikada neće odreći. Pariz odgovara Ciletovom temperamentu, potrebni su mu pariski muzeji i galerije.

– Ovde živimo na osmom spratu, a u Parizu na osamnaestom. Kad dođem tamo, vidim to čisto parisko nebo i Pariz kao na dlanu – objašnjava Cile.

Ne žele, međutim, da se odreknu ni Beograda. Dolaze ovde da organizuju Ciletove izložbe, poput one retrospektivne 2006. godine ili ove sada u kući kralja Petra koja je rezultat njihove porodične radionice. Cile je autor, Beba organizator, a kćerka Danica, grafički dizajner, koja se školovala u Parizu i Londonu, autor je postavke. Zapravo, radeći vizuelni identitet izložbe, Danica je nastojala da unese „freš“, moderniji izraz, da osveži celu postavku i postavi je na moderne tehnologije, uz rad na dizajnu i logotipu.

Planiraju da otvore porodični studio pod imenom „Cile“. Supruga Beba se u Parizu uglavnom predstavlja kao „madam Cile“, jer tako izbegne dugu proceduru objašnjavanja ko je i koga predstavlja. Kad kaže „madam Cile“ svi odmah znaju ko je i zašto zove.

Od 1966. godine Cile Marinković je imao više od stotinu samostalnih izložbi i učestvovao je na više od 250 zajedničkih u mnogim zemljama širom sveta. Dobitnik je većeg broja nagrada i priznanja kako u zemlji tako i u inostranstvu (Zlatna paleta ULUS-a, Specijalna nagrada žirija Osmog internacionalnog festivala umetnosti u Cagnes-sur-mer-u u Francuskoj, Velika nagrada žirija jesenje izložbe ULUS-a, Oktobarska nagrada grada Beograda...). Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja La Maison des artistes u Parizu.

– Sebe smatram dobrim slikarom i, mada je bilo uspona i padova, zadovoljan sam onim što sam uradio – kaže Cile Marinković. – Dosta smo proputovali po svetu. Jedno vreme živeli smo i u Njujorku. Tada je bilo priče i da se ostane tamo. Pariz ima svoje krize, a Njujork je otvoreniji, ima neku brzinu, vrlo brzo možeš da se pokažeš, dok je Evropa jedna usporena sredina. Ipak, Amerika je daleko.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.