Nedelja, 03.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Spavao sam s violinom

Кад се кроз живот иде ситнијим корацима све се доживљава слађе, лепше, сочније: Трипо Симонути (Фото Драган Јевремовић)

Violinista Tripo Simonuti i njegove kćerke Ana (klavir) i Irena (violina) čine ansambl "Trio Simonuti" koji će sledećeg proleća proslaviti 20 godina zajedničkog muziciranja. Ovaj kamerni ansambl je održao i više od hiljadu koncerata na domaćoj sceni i širom sveta, učestvovao na  mnogim domaćim i međunarodnim festivalima. Izvode klasičnu muziku, ali  vrlo često se okreću i  savremenim temama.
Najbolji pokazatelj vrednosti ovog ansambla je to što mu je svoja dela posvetio veliki broj kompozitora (Despić, Hercigonja, Vauda, Hočevar, Rasinski, itd).
Tripo Simonuti, biološki i duhovni otac ženskog dela ovog ansambla, primer je za ugled i to ne samo po svojim muzičkim vrednostvima, već i ljudskim.
Rođen je kao četvrto dete u porodici koja, po pradedi Karlu, vuče korene iz Italije. Vrlo rano je bio dete razvedenih  roditelja, a kad mu je majka poginula odlučio je da ode u dom za nezbrinutu decu u Beograd. Po njegovoj biografiji snimljen je film "Dečak i violina"...

Ko Vas je uveo u muziku?

Otac Stevo je radio kao građevinski preduzimač, ali je bio i dirigent orkestra bleh muzike u Kotoru, a bavio se i sviranjem. Bio je dobar flautista i violinista. Građevinom se bavio zbog novca, a muzikom zbog uživanja i, kako je govorio, produžetka života... Ova očeva ljubav, muzika kojoj je posvetio najveći deo svog bića, očarala je i mene. Umetnosti se okrenula i sestra Lucija. Ona je bila glumica.

Kako ste preživeli Drugi svetski rat?

Vrlo teško. Otac Stevo i majka Nedeljka su bili razvedeni. Ostao sam kod majke, ali ona je pri bombarodovanju Herceg-Novog poginula, pa sam ostao sam. Sestra Antonija je otišla u Italiju, brat Leonid se preselio u Podgoricu, pa me sestra Lucija odvela na Cetinje, gde je radila kao glumica. I ja sam u tom pozorištu, kao dete, igrao svoje vršnjake. Tako sam već s 12 godina počeo da zarađujem. Zatim je na Cetinju otvorena muzička škola i ja sam krenuo u tu vrstu obrazovanja.

Od kog instrumenta ste počeli školovanje?

Nekoliko prvih meseci bio sam uz klavir, ali profesor Slovenac Anton Pogačar je mudro odlučio da je moj instrument violina. Dao mi je jednu crnu violinu s kojom sam i spavao.

Čime se tada bavio Vaš otac?

Ostao je da živi u Kotoru, a dolazio je, povremeno, kod nas na Cetinje. Da bi preživeo osnovao je neku vrstu lične muzičke škole, davao je deci časove violine i flaute. Jedan od njegovih učenika bio je i mali Danilo Kiš, kasnije književnik, koji je to u svim svojim pričama o detinjstvu i autobiografijama posebno isticao. Uvek je govorio: "Učio sam violinu kod starog Simonutija"...

Čega se s Cetinja posebno sećate?

Jednog saveta i dva poklona profesora Pogačara. Već posle dve godine školovanja rekao mi je da je moje osnovno muzičko obrazovanje završeno i da sad moram da idem u Beograd, u srednju muzičku školu, pa na Akademiju, jer je, kako je naglasio, violina moja budućnost... Kad sam krenuo u Beograd kod tetaka profesor mi je, na rastanku, poklonio onu crnu violinu, a da ne bih putovao u kratkim pantalonama poklonio mi je jedno od svoja dva odela.

Kako Vas je dočekao Beograd?

Bilo je to odmah posle Drugog svetskog rata. Grad je bio razrušen, ljudi su se za hranu snalazili. Neko lakše, a neko vrlo teško, kao moje tetke... One su bile ljubazne, ali se, ipak, nisam dobro osećao. Nisam mogao da svarim činjenicu da sam nekome na teretu. Upisao sam se u srednju muzičku školu "Mokranjac" i otišao u dom za ratnu siročad. Primili su me, iako mi je otac bio živ. Odlučujuća je bila procena profesora da sam, već tada, ostalim učenicima muzičke škole mogao da budem od velike koristi. Zahvaljujući profesoru Pogačaru sa Cetinja mnogo sam više znao... Taj dom je bio iznad stadiona Crvene zvezde. Tu sam ostao pet godina.

Da li je to znanje bilo presudno i za sledeće korake?

Jeste. Direktorka škole gospođa Bandur mi je ponudila ulogu nastavnika u školi. Dogodilo se to u jednom trenutku moje krize kad sam želeo da se vratim u Kotor. Prihvatio sam ponudu, ali često mi je bilo neprijatno. U velikom broju slučajeva bio sam mlađi od učenika... Posle toga diplomirao sam violinu na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a postdiplomske studije završio sam u Pragu kod  profesora Aleksandra Ploceka. I ostao sam profesor u školi do penzionisanja.

Na kom mestu Vam je bio sport?

Vrlo često na prvom. Bio sam vrlo aktivan fudbaler. Ali, dopalo mi se mesto u timu koje nije odgovaralo mom muzičkom usavršavanju. Bio sam golman, a ova uloga podrazumeva čvrste i grube ruke, a violina je tražila više osećaja i na vrhovima prstiju... Ljudi koji su me dobro znali u oba zanata smatrali su da sam bolji s loptom. Ipak, odlučio sam se za violinu...

Ko je tada bio Vaš igrački uzor?

Trenirali smo u Hajd parku i na Partizanovim terenima. Na treninzima je bio i Milutin Šoškić. Bio je izvanredno građen, viši od mene, ali ne i brži u svakoj akciji. Postao je veliki golman. Izuzetno sam ga poštovao, međutim, još tada sam se kao navijač opredelio za Crvenu zvezdu, a ranije sam, kao primorac, simpatisao splitski Hajduk... I sad pratim fudbalska takmičenja.

Koliko poštujete muzička takmičenja?

Nisam tip takmičara u muzici, jer se njome bavim zato što je volim. Čak mislim da je i nemoguće objektivno oceniti učinak dvojice vrhunskih umetnika...

Koga ste upoznali od poznatih violinista?

U Pragu me je profesor Plocek upoznao s čuvenim sovjetskim violinistom Davidom Ojstrahom. Potpuno je bio posvećen muzici, tvrdio je da ona oplemenjuje ljude i da je božji zadatak umetnika da svira, ne samo u najlepšim dvoranama, nego i u fabričkim halama. I on je to radio...

Kad ste kćerke uveli na scenu?

Ana i Irena su uz mene zavolele muziku. Obe su imale vatreno krštenje u inostranstvu. Ana me prvi put na sceni pratila na klaviru u Parizu 1986, s nepunih 14 godina. Irena je s violinom prvi put izašla s nama na scenu dve godine kasnije u Diseldorfu, kao treći član našeg ansambla, isto tako kad je imala manje od 14godina. Od tog proleća 1988. postoji "Trio Simonuti". Sad su obe, uz sve obaveze u našem ansamblu, profesori. Ana radi u Muzičkoj školi "Mokranjac", a Irina u Muzičkoj školi "Josip Slavenski". Obe predaju kamernu muziku.

Gde sledeći put svirate?

Lojze Hočevar, koji je svoje kompozicije specijalno pripremio za nas, ima sutra veče u Aranđelovcu. Ovih dana trebalo bi da nam stignu pozivu iz Zrenjanina, Kruševca, Herceg-Novog...

Da li je umetnost, ipak, težak rad?

Jeste zbog potrebe da se redovno svaki dan radi određen broj sati. Ako ne sviram jedan dan to znam samo ja, ako ne otvaram violinu dva dana to već oseti moja žena, a ako ne vežbam tri dana to će da primeti i publika... Moj prosek je tri sata odgovornog sviranja dnevno. Nas troje vežbamo odvojeno, svako u svojoj sobi, a kad nešto uvežbavamo Irina i ja dođemo kod Ane uz klavir. Na koncertima ne sviramo uvek kao trio. Imamo i svoje solističko predstavljanje publici.

Da li ste zadovoljni tempom kojim pratite život?

Svi smo zadovoljni. Publika nas voli. Pune su sale na svakom našem koncertu. Gde god dođemo jedanput odmah nas zovu ponovo... Ja sam od onih ljudi koji gledaju iza sebe, hrabrim se ostvarenim, a ne žudim za velikim, još nedostignutim uspesima i velikim novcem. Tako lepše i mirnije živimo. Kad se kroz život ide sitnijim koracima sve se doživljava slađe, lepše, sočnije... Čak se stiče utisak da i vremena ima više. 

Gde volite da odete na odmor?

Volim Kotor i more i celu tu atmosferu koja me podseća na detinjstvo. Moj brat Leonid ima veliku vilu na obali u Kotoru. I nas četvoro ostanemo kod njega nekoliko dana, posle nekog koncerta... Ipak, najlepše se odmaramo u Beogradu. Volimo Savu i Dunav. Obožavamo Adu i ušće, šetnje po keju uz obe reke, pa Topčider, Košutnjak, Hajd park... Ili čuvenu Knez-Mihailovu, pa Kalemegdan... Idemo svuda, ali Beograd je naša oaza za sva vremena...

Kakve nove utiske donosite u Srbiju?

Ima ih i pozitivnih i negativnih. Iznenađen sam kineskom tačnošću i velikom disciplinom. Koncertne dvorane se pune u poslednjih desetak minuta i to u najvećoj tišini, a predstava počinje tačno u sekund! Publika s pažnjom prati koncert, oseća muziku... A neprijatno sam iznenađen atmosferom u Rusiji. U vreme Sovjetskog Saveza i čistačice u dvoranama su znale sve o muzici, a sad je to, uglavnom, nepoznata tema za rusku omladinu. Sve to šarenilo Zapada, kafići, "luda" kola, glamuri svih vrsta kao da su smanjili stepen interesovanja ruske omladine za kulturne događaje. Time se ponovo potvrđuje pravilo da pare, ipak, kvare ljude...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.