sreda, 19.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 08.11.2011. u 12:13

Ne veruj svemu što vidiš

Kada skrenemo pogled s posmatranog pejzaža, već posle nekoliko trenutaka ne znamo koje smo sve detalje videli. Sećajući se kasnije proteklog događaja nadomestićemo sve izgubljene pojedinosti logičnim pretpostavkama koje su obično fiktivne. Iz toga proizilazi da očevici mogu različito interpretirati isti događaj što se, uostalom sreće u sudskoj praksi.

Naša čula su prozori u svet i zato mislimo da gledajući oko sebe dobijamo pravu sliku stvarnosti. Ali, vizuelna percepcija je daleko od kopije spoljašnjeg sveta. Neprekidni film koji se pred nama odvija kao sinemaskop i za koji mislimo da je realnost, dobrim delom je naša imaginacija, rezultat ranijih vizuelnih „zapisa” koje držimo u svojim glavama tj. nešto što samo zamišljamo.

Slike dobijene posmatranjem okoline nisu u kontinuitetu, ali mi toga nismo svesni. Uzmimo treptanje naših očiju koje se događa na svakih pet sekundi. Ukoliko čitajući ovaj tekst mislite na treptanje, pred vama će se pri svakom treptaju pojaviti mrak u trajanju od stotinak milisekundi.

U životu niko ne misli na treptanje i zato ne primećuje povremena zamračenja. Mozak obavlja urednički posao: eliminiše defekte i spaja delove nakratko isprekidanog filma. Treptanje je, međutim, samo vrh ledenog brega.

Opadajuća oštrina

Od neograničenog broja informacija kojih ima u okolini, u oko ulazi i pada na mrežnjaču oko 10 milijardi bita po sekundi (bit je skraćenica od binary digit i predstavlja najmanju jedinicu podatka u računaru i ima samo jednu binarnu vrednost: 0 ili 1). Mrežnjača oblaže zadnji deo unutrašnjosti oka, a na njenoj relativno maloj površini od četiri santimetra pravi je gustiš senzitivnih fotoreceptora, štapića i čepića. Ima ih oko 130 miliona.

Početak vidnog živca je ovalna, beličasta tvorevina, prečnika 2 x 1,5 milimetar i tačno je u centru mrežnjače. Taj početak vidnog živca – gle paradoksa! – deo je mrežnjače bez fotoreceptora i kada tu padne slika iz spoljašnjeg sveta mi je ne vidimo. To je slepa mrlja.

Oko 17 stepeni (4,5-5 milimetara), od početka očnog živca, raspoznaje se kružna crvenkasta jamica, tj. fovea, prečnika oko jednog milimetra, koja je jedini deo oka sa stopostotnom oštrinom vida i sposobnošću prepoznavanja svih boja. Jamica se naziva tačkom jasnog vida i smeštena je u samom centru mrežnjače, u žućkastom polju prečnika samo pet milimetara, ali bitnog za oštar vid. To polje oftalmolozi nazivaju makulom.

Ukoliko čitajući fiksirate slovo „o” iz reči slovo, onda ga vidite vašom foveom i to sa svim detaljima njegove obline; ako bi to slovo bilo u više boja, svaka od njih bila bi sasvim jasna. Ali kad se fokus pomeri samo za milimetar, muti se oštrina slova „o”, što bi se dogodilo i sa bojama. Samo 10 stepeni od fovee oštrina vida opada za 20 odsto!

Kada ispružite ruku ispred sebe i pogledate nokat na palcu, znajte da je to otprilike površina vidnog polja koju vidimo sasvim jasno, oštro i u boji, a sve ostalo, monohromno je i nejasno. Toga nismo svesni! Zahvaljujući naglim i neprekidnim pokretima očne jabučice, menja se fokus, čime se svakom novom fiksacijom objekta u vidnom polju, što se meri hiljaditim delovima sekunde, dobija detalj sa visokom rezolucijom, tako da na kraju nastaje film u boji ili, bolje reći, iluzija o potpunosti.

Brzi pokreti oka u trzajima nazivaju se kaskadama, ima ih po tri u sekundi i traju od 30 do 200 milisekunde. Tokom svake kaskade vi ste u mraku i ništa ne vidite. Oko prelazi s jedne na drugu tačku u vidnom polju, ne prekidajući prenos informacija do mozga. To je kao kada se krećemo po mraku držeći u ruci baterijsku lampu sa uskim snopom svetlosti. Od fiksacije do fiksacije prođe 200 milisekundi, za to vreme smo bukkvalno slepi jer se to trenutno zamračenje ne obrađuje u mozgu. Sopstvene kaskade ne vidimo u ogledalu, ali ih na očima drugih lako primećujemo.

Ako uzmemo da tokom dana oko napravi 150.000 kaskada, čak i da ne računamo treptanje, vizuelni sistem je slep ukupno četiti sata (Trends in Cognitive Sciences, sveska 12, str 466).

Mozak predviđa

Način na koji se fragmentirane informacije u mozgu pretvaraju u film bez „šavova”, i to u tehnikoloru, za sada nije jasan i deo je nerešene misterije u fiziologiji oka. Do sada najbolje objašnjenje došlo je od doktora Endrjua Holingvorta koji rukovodi jednom istraživačkom laboratorijom u Ajovi (SAD). On misli da kratkoročna memorija čuva podatke iz prethodne fiksacije objekta, a potom ih integriše u aktuelni vizuelni događaj. (Možete više pročitati u časopisu Visual Cignition, sveska 14, str. 781).

U suštini, mozak i vizuelni sistem bave se predviđanjem budućnosti. Pre svega, informacije koje dolaze do fovee, tačke jasnog vida, ne mogu postati percepcija istog trenutka. Pristigla informacija mora biti preneta optičkim živcem do mozga, a za to je potrebno najmanje 200 milisekundi. Međutim, događaji u realnom svetu i dalje teku. Mozak mora pretpostaviti šta će se dogoditi u toku narednih, „slepih 200 milisekundi”. To što vidite, dakle, delom je rezultat predviđanja. Bez te sposobnosti mozga ne biste mogli uhvatiti loptu koja je bačena i leti prema vama, ne biste mogli dohvatiti pokretne objekte, niti biste se mogli kretati, a da ne udarite u stvari oko vas.

Kaskadno trzanje očne jabučice i menjanje fokusa ne odigrava se nasumice, već je pod upravom sistema pažnje, dakle, mozga. Nekada odlučujte svesno na šta ćete usmeriti pažnju, na primer kad čitate, u drugom slučajevima pažnju će vam privući neki zvuk ili neko kretanje na periferiji vidnog polja.

Pažnja nije dovoljno proučena, ali šta god da jeste, lako se iscrpe i nestaje, mada se brzo obnavlja. Od svih informacija koje ulaze u naš mozak ili u njemu nastaju (opažanje, zvuci, memorija itd.), samo mali delić dospeva do svesti.

Činjenica je određena istina do koje se dolazi opažanjem. Ona je uvek proverena dok podatak izveden samo iz nečega što je viđeno nema vrednost činjenice jer opažanje može biti pogrešno, iako je autentično. Iz slike okoline koju smo videli izostaju mnogi detalji jer iz kratkoročne memorije nisu prešli u dugoročnu. Naknadno evocirani prizor zbog toga je defektan, a defekti se popunjavaju logičnim pretpostavkama koje su obično fiktivne. Iz toga proizilazi da očevici mogu različito interpretirati isti događaj.

A gde je bio gorila?

Studije o sposobnostima praćenja raznih objekata pokazuju da maksimalni broj detalja koje možemo fiksirati u bilo kom vremenu iznosi između 5 i 6. Kad uđete u prostoriju i na stolu vidite više od 6 nasumice postavljenih objekata, nikada nećete moći reći koliko ih je. Prvo ih morate izbrojati. Ukoliko ih ne izbrojite kasnije ćete samo pretpostavljati njihov broj iako ste možda uvereni u ono što tvrdite.

Mnogi psihološki eksperimenti pružili su primere maštovitih rekonstrukcija viđenog, što je važno za svakog pravnika i sudiju jer se na sudu poklanja mnogo pažnje dokazima očevidaca. Najpoznatija demonstracija „slepila za očigledno”, i to zbog pomeranja pažnje s centralne ideje koju ima akter događaja, izvedena je 1999, u jednom eksperimentu profesora Danijela Dž. SajmonsauČikagu. On je preeksperimenta, 25 sekundi snimao šestoro mladih ljudi kako stoje u krugu i jedan drugom dobacuju par košarkaških lopti. Igrači ulaze i izlaze iz kruga i menjaju mesta tokom dodavanja lopti, tako da je scena veoma živa i teško se prati. Pre prikazivanja tog filma profesor daje zadatak igračima da gledaju i broje koliko su puta sve lopte prešle iz ruku jednih u ruke drugih. Posmatrači i akteri u filmu ne znaju da to nije poenta eksperimenta.

Kada se završio film i zapisani brojevi prikupljeni, profesor je postavio pitanje: Ko je video gorilu? Naravno, niko nije znao o kakvoj se gorili radi. Eksperimentator potom ponovo pušta film, ali publici objašnjava da se okane brojanja dodavanih lopti. Šta se dogodilo? Nekih devet sekundi od početka filma pojavljuje se čovek u kostimu gorile i ulazi u centar kruga sa igračima, okreće se prema kameri, busa se u grudi i odlazi. „Gorila” je u kadru proveo devet sekundi, tj. više od trećine filma.

Ipak, većina gledalaca nije ga videla u prvom gledanju i mogla bi se zakleti na sudu da nije bilo nikakvog čoveka u kostimu gorile.

Zapisivanje broja kretanja lopte iz ruke u ruku ometalo je pažnju sa glavnog događaja, tj. pojave gorile.

Postoji dugačak spisak ljudi koji su pogrešno osuđeni, čak i na smrt, i to na temelju svedočenja očevidaca ubeđenih u istinitost inkriminisanih događaja. Sasvim je moguće da bi priličan broj pogubljenih ljudi danas bio u životu samo da je DNK ranije postala sudska alatka i da su očevici bili manje ubeđeni u istinitost onoga što su videli.

Prof. dr Momčilo B. Đorđević

(Iz dodatka NIT - broj 6)

Komеntari0
dc5d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja