Ljubavni trouglovi nobelovca

Malo ko će poslovno-stambenu višespratnicu na adresi Prizrenska 7, povezati sa nagradom za najlepšu fasadu 1934. godine! Pre će pomisliti da svedene linije podsećaju na grubost realizma kojim se „okitio” Beograd posle Drugog svetskog rata.Međutim, detaljnije posmatranje otkriva tajne modernizma. Zgrada je građena u duhu GAMP-a (Grupe arhitekata modernog pravca). Projektant je Branislav Kojić(1899, Smederevo – 1987, Beograd) ujedno i sekretar GAMP-a.

Grupa je osnovana 12. novembra 1928. Ovaj datum je prekretnica u arhitekturi Beograda. Gampovci će potisnuti akademizam i postati „mejn strim” koji oblikuje grad. Predsednik Pokreta je bio Milan Zloković (Dečja klinika u Tiršovoj), članovi Jan Dubovi (Opservatorija na Zvezdari), Dušan Babić (vila Marije Rajh). Priključili su se njihovom stilu i Dobrović, Brašovan, Belobrk... Priznanje Kojiću je i priznanje Pokretu koji je nametnuo svoja pravila arhitekturi prestonice.

Vrednost Prizrenske 7 je stilska vežba bez kompromisa. Bočni zid prema strmoj Reljinoj ulici je zakrivljen, kao supermenov šlep i čini se da cela zgrada uzleće uz padinu. Otvorene terase prema Savi poštuju pogled koji puca sa Terazijskog parka. Balkoni seku vertikalu i dupliranjem po horizontali dinamizuju fasadu. Kojić se igrao geometrijom, ali je igru podredio nagibu terena i osunčanosti stanova. Jer, kod modernista lepo proističe iz funkcije. Zgrada je postala uzor i naknadno građenoj sa druge strane Reljine – ta nova zgrada disciplinovano poštuje zakrivljenost Kojićevog zdanja, skidajući, time, pred majstorom šešir. Unutrašnjost zgrade je projektovala Kojićeva supruga Danica. Oni su se tako podelili: on će raditi fasade, ona enterijere. Da li je to pravedno? Priznanja su pripala samo njemu.

Pričati o Prizrenskoj 7, a ne pomenuti njenog slavnog podstanara, nije moguće. Tabla na ulazu podseća da je u ovoj zgradi Ivo Andrić napisao „Na Drini ćupriju”, „Travničku hroniku”, „Prokletu avliju”. Dela za koja je dobio Nobelovu nagradu. (Pa posle kažu da je feng šui nebitna stvar. U nagrađenoj zgradi pišu se knjige za nagradu!) Andrić se uselio u podstanarsku sobu kod advokata Marjanovića, na prvom spratu. Ušao je sa par kofera. Pokisao, on je proterani poslanik, rat bukti. Perspektive očajne, a u stvari u toj sobi proživeće četiri najlepše godine života. A evo i zašto.

Andrić se posvetio dvema svojim najvećim ljubavima: pisanju i Milici Babić-Jovanović.  Sa Milicom je u ljubavnom trouglu. Miličin muž, Nenad Jovanović je bio službenik u poslanstvu Jugoslavije u Berlinu, gde je Andrić poslanik. Kada su stigli u Beograd, Nenad je promptno mobilisan. Naredne četiri godine provešće u nemačkom zarobljeništvu. Ljubavni par je bio slobodan u okupiranom Beogradu.

Ovo nije bio prvi ljubavni trougao Andriću. Prethodni je činio njegov kum Gustav Krklec i supruga mu. Kada je trougao razotkriven, Krklec upada kod Andrića u  kancelariju. „Pobogu kume, kako se to desilo?”. Andrić mu naručuje kafu. „Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo.” 

Andrić je bio ne samo Krklecov kum, nego i brat mason. Povodom Krklecove prijave za neverstvo, loža „Preporođaj” je Andriću skinula kecelju.

Nema sumnje da je Andrić bio zatajan, perfidan karakter. A evo još jednog priloga toj tezi. Sve vreme rata Andrić je vodio dnevnik ćirilicom. A onda, kada su partizanski topovi zapucali na Avali, prešao je na latinicu!

Tek kada je umro Nenad Lazarević, Andrić se iselio iz podstanarske sobe u Prizrenskoj i počeo je da živi sa Milicom Babić. Tri godine kasnije, u Stokholmu, kraljevski orkestar je svirao „Kad ja pođoh na bembašu”, a Ivo i Milica su ulazili u salu da prime Nobelovu nagradu. Diplomata i pisac Branko Lazarević, zvao je Andrića „drug fra Ivan-beg”, ne bez zavisti.