Zašto obavezna srednja škola

Druga značajna institucija u životu mlade osobe je škola. Kako se u ovom zakonu definiše njena uloga? Retrogradno. Obrazovanje je primer etatizacije i normativne konfuzije. I pored postojećeg zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, piše se nadzakon koji određuje pravo na obrazovanje, sistem obrazovanja deteta, uvažavanje mišljenja deteta u sistemu obrazovanja, usluge obrazovanja, ciljeve obrazovanja.

Da pogledamo šta piše u ovim članovima (prednacrta) zakona o pravima deteta. Najpre, obrazovanje nije usluga (kao što je advokatska) već interaktivna delatnost u kojoj se stvaraju, stiču i usvajaju sistemi znanja, vrednosti, grade navike i veštine, razvijaju sposobnosti i formira samostalni pogled na svet. ,,Organi javne vlasti” obezbeđuju pružanje usluga obrazovanja, tako piše u ovom ,,nadzakonu”, u skladu sa zakonom i standardima. Kao da zakon ,,upozorava” drugi zakon!

,,Sistem obrazovanja obuhvata obrazovanje deteta od rođenja i predstavlja deo učenja tokom celog života”. Ova rečenica potvrđuje do koje mere je zaobiđena porodica i roditeljska briga. Nije jasno kako sistem obrazovanja obuhvata obrazovanje od rođenja! Pa valjda su tu roditelji koji brinu od rođenja. A gde su drugi činioci neformalnog obrazovanja – sopstvene biblioteke, socijalni kontakti, internet i mediji? Ima i drugih besmislica, poput one da sistem obrazovanja ,,obezbeđuje pokretljivost dece u obrazovanju”, da organi javne vlasti obezbeđuju sredstva iz budžeta (a odakle bi?) itd.

U sistemu obrazovanja, piše u prednacrtu, deca učestvuju u donošenju svih odluka koje se tiču obrazovanja a ,,organi javne vlasti” dužni su da obezbede deci sva obaveštenja značajna za odluku i obrazloženje o prihvatanju ili odbijanju. Ako bi se strogo primenjivao ovaj zakon, to bi značilo da deca od rođenja treba da izražavaju svoje mišljenje zato što, videli smo, sistem obuhvata obrazovanje dece od rođenja. S druge strane, ovakva zamisao zakonske norme direktno izjednačava iskustvo dece (do 18 godina), koje je promenljivo i afektivno utemeljeno, sa stručnim i naučnim sudovima koji su zasnovani na istraživanju teorije i prakse obrazovanja.

,,Organi javne vlasti”, a to su nadležni državni organi, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kao i privatne institucije (!) određuju ciljeve obrazovanja koji se već nalaze u pravnim aktima o obrazovanju i vaspitanju, sa dodatkom specifičnog pedagoškog maksimalizma. A cilj je razvoj detetove ličnosti do ,,krajnjih granica”, ,,pun intelektualni, emocionalni, socijalni i moralni i fizički razvoj”. Dakle, u ovaj posao će se umešati i privatne institucije pored angažovanja svih državnih ustanova!

Pisci ovog prednacrta idu i dalje pa pišu da je ,,osnovno i srednje obrazovanje obavezno” a da organi javne vlasti ,,omogućavaju svakom učeniku srednje škole podršku radi opredeljenja za studije”. Eto primera etatizacije nad etatizacijom sistema obrazovanja! Država je dužna da obezbedi osnovno obrazovanje svakom detetu na svojoj teritoriji. Zašto bi morala i srednje? Zar to nije odluka roditelja i učenika.

Nije li pravo deteta da se odluči za rad a ne za dalje školovanje? Druga poteškoća ovog predloga je raspoloživost budžetskih sredstava. Već sada se ova sredstva neracionalno troše (besplatni udžbenici za osnovnu školu) a ovome treba dodati pitanje osipanja dece iz redovnog školovanja. Taj procenat nije zanemarljiv a u srednjoj školi bio bi još veći. Kako možemo sprečiti neko dete da napusti školu zarad brzog zaposlenja? Ako se u predloženom tekstu predviđa da deca sa 14 godina osnivaju svoja udruženja, zašto bi im nametali obavezu srednjoškolskog obrazovanja?

Kuda to ide srpska javna naučna misao ako s jedne strane učestvuje u konstrukciji ovakvih zakona a s druge strane izbegava da kritički razmatra novotarije o pravima kao što je ova o kojoj je reč?

Sociolog, naučni savetnik