Čitaoci umesto piplmetra

Ovih dana Radio-televizija Srbije se s razlogom hvalila uspehom koji su njene emisije i njeni autori postigli u akciji „TV revije“, nedeljnog dodatka „Politike“. Njeno je svih pet najomiljenijih TV lica, ona ima najomiljniji (najbolji, najgledaniji) jutarnji program i centralnu informativnu emisiju, zatim sportski pregled, pa dokumentarnu, pa zabavnu emisiju.

 Razloga da se hvali ima, međutim, i „Politika“. Baš nekako oko njenog 108. rođendana pokazalo se da su čitaoci ovog dnevnog lista ozbiljan, pametan i kulturan svet, s dobrim smislom za procenu medijskih vrednosti – uz pouzdana merila i odnegovan ukus. Izabrali su, naime, kao svoje favorite televizijska ostvarenja onih ličnosti koje ozbiljnost, pamet, kulturu pronose ekranom – uz dobro vladanje medijskim zanatom, poštovanje žanrovskih zakonitosti, diskretan šarm sopstvene individualnosti.

Kao da se ishod znao unapred, redovna izdanja pobedničkih emisija, prikazana po objavljivanju rezultata, samo su pojačala utisak o zasluženosti priznanja koje su im dodelili čitaoci- gledaoci. Pobednik–pojedinac Jovan Memedović („Sasvim prirodno“) pokazao je da ne mora da odlazi na egzotične destinacije da bi kroz ličnu avanturu zanimljivo pripovedao o krajevima i ljudima. Tanja Peternek-Aleksić („Živeti kao sav normalan svet“) potvrdila je svoje dragoceno umeće uvek smislene, a tako jednostavne i spontane komunikativnosti i u vrlo delikatnim situacijama. Branko Stanković („Kvadratura kruga“) nastavio je svoje uporno traganje za slikama života koje rastužuju, upozoravaju, ohrabruju, oplemenjuju...

A u aktuelnoj aferi „Nikolaidis, Ugričić“ Olja Bećković („Utisak nedelje“) demonstrirala je neprikosnovenu efikasnost i efektnost svog voditeljskog pristupa i stila čime je ostvaren pobednički brend TV B92 u ovoj utakmici političkog tok-šoua.

Šta bi još moglo da se zaključi iz „Politikine“ akcije?

Prvo, da je mehaničko merenje gledanosti takozvanim piplmetrom ne samo nepotpuno nego i neprikladno za suštinsko određivanje kvaliteta TV programa. Sprava prikačena na televizor (koliko, kojih, kako odabranih?) beleži jedino kvantitet, trenutnu „prikačenost“ na pojedini TV kanal.

Drugo, da je vreme najbolji sudija i da je trajanje u direktnoj vezi sa valjanošću. Dugovečnost naslova, pa i lica (koje medij inače zna da troši nemilosrdno) i ovom prilikom dokazuje da se na ekranu ostaje i opstaje bez atrakcije po svaku cenu, bez površnih senzacija, s poštovanjem za publiku koja to poštovanje uzvraća.

Treće, ma kako široko da se shvata pojam zabave, rijaliti šou je za pristojan svet nepostojeća kategorija. Ispostavila se kao tačna pretpostavka da će emisije poput „Velikog brata“ i sve slične iz njega izvedene biti kratkog daha i da su osuđene na propast čim se zadovolji prva radoznalost TV publike u pogledu forme i sadržaja.

Sve u svemu – po(r)uka TV urednicima, menadžerima, oglašivačima (a ni političarima ne bi bila na odmet): ne potcenjujte (gledalački) narod!