Bejrut „proleću” ne veruje

Za vreme nedavne posete Bejrutu turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu je ocenio da Libanu pripada ključna uloga kada je u pitanju stabilnost regiona i odao zemlji priznanje kao svojevrsnom rodonačelniku „arapskog proleća”.

„Kada je u pitanju dostizanje demokratije, „arapsko proleće” je još ranije počelo u Libanu koji ima bogato nasleđe i kulturu, tamo su održani slobodni izbori, a u toku je i nacionalno pomirenje”, izjavio je šef turske diplomatije posle razgovora sa libanskim premijerom Nadžibom Mikatijem.

Nasuprot njegovoj oceni, mnogobrojni arapski analitičari ukazuju da ne treba stavljati znak jednakosti između situacije u Libanu i fenomena „arapskog proleća”, budući da je celokupni društveni kontekst koji je doveo do arapske revolucije znatno drugačiji. Ne može se, međutim, reći ni da su Libanci imuni na dešavanja koja su dovela do obaranja diktatorskih režima pa je tako pobeda revolucije u Tunisu i Egiptu široko pozdravljena u Bejrutu. S druge strane, kada je u pitanju pobuna u susednoj Siriji, reakcije libanske javnosti su znatno tiše i opreznije.

Zvanično neutralan prema Siriji, Liban je i te kako nervozan zbog mogućeg razvoja situacije u sudnoj zemlji. Bilo da se rat pristalica i oponenata Bašara el Asada produži bilo da predsednik konačno bude zbačen sa vlasti, logično je da se posledice oba scenarija odraze na Liban.

Zabrinutost za razvoj događaja kod suseda provejava i kroz libansku štampu. Novine koje podržavaju koaliciju „14. mart”, koju čine suniti, druzi i pojedine hrišćanske partije strahuju da bi se demonstracije iz Sirije mogle preliti u Liban. Oni predviđaju još zategnutiji odnos sunita i šiita, sa hrišćanima i druzima koji bi se obreli između ova dva tabora. Takođe strahuju da bi Hezbolah, ukoliko bi izostala sirijska podrška, mogao iz očaja da se da se odluči na neke agresivne akcije.

Libanski mediji koji pak podržavaju politički blok „8. mart” (Hezbolah i hrišćanski saveznici) drže stranu zvaničnom Damasku i za haos u zemlji okrivljuju uplitanje stranog faktora.

Sem političkih konsekvenci, razvoj krize u Siriji  se uveliko reflektuje na libansku ekonomiju. Oko trećine trgovine ove zemlje obavlja se ili sa Sirijom ili preko nje. Zbog sankcija međunarodne zajednice zabranjen je izvoz hrane u Siriju, što je dovelo do stvaranja viškova i obaranja cena kod kuće, a ekonomisti upozoravaju da je smanjen izvoz i u Egipat, Libiju i Irak...

„Arapsko proleće” mnoge podseća na „revoluciju kedra” iz 2005. koja je propratila ubistvo premijera Rafika Haririja i predstavljala poziv na povratak nacionalnom identitetu. Tada je četvrtina libanske populacije izašla na ulice i tražila istragu ubistva, a kao glavni osumnjičeni za kovanje zavere pominjana je Sirija. Iz ovih masovnih demonstracija rodio se blok „14. mart”, a antisirijski marševi su doveli do međunarodnog pritiska na Damask da posle tri decenije povuče trupe iz Libana.

Isprepletenošću sudbina dve zemlje kao i libanskim odnosom prema „arapskom proleću” bavio se i Nadim Šehadi iz Kraljevskog instituta za međunarodne odnose Velike Britanije, poznatijeg kao „Četam haus”.

„Liban može mnogo da dobije novim odnosom snaga u regionu i male su šanse da se u njega preseli nestabilnost iz Sirije”, tvrdi Šehadi.

On smatra da je u poslednjih desetak godina bilo mnogo kriza u regionu koje su mogle da dovedu do otvorenog sukoba u Libanu, ali da se to ipak nije desilo. Objašnjenje je verovatno u tome što je u glavama većine Libanaca još sveže sećanje na građanski rat 1975–1990. i ljudi po svaku cenu žele da izbegnu eventualno ponavljanje takvog scenarija. Upravo zbog toga Šehadi vidi Liban kao „najstabilniju zemlju u regionu”.