Marija Ilić još čeka na transplantaciju u Torinu

Zbog otkazivanja rada oba bubrega, Marija Ilić (12) iz Topole četiri puta nedeljno dolazi na dijalizu u Univerzitetsku dečju kliniku u Beogradu. Tada je prinuđena da po četiri sata bude priključena za spasonosni aparat dok gleda televizor, čita ili uči propušteno gradivo. Njenu majku Vesnu Obradović posebno boli to što godine prolaze u čekanju na presađivanje i dobijanje neophodnog organa.

– Njeno zdravstveno stanje je komplikovanije i zbog problema sa jetrom. Zbog toga smo bili na ispitivanjima u Italiji. Lekari u ovoj zemlji procenili su da za sada ne treba uraditi presađivanje jetre, a stavili su je na listu čekanja za dobijanje novog bubrega – kaže Vesna Obradović.

I taman kada se porodica poradovala što će dete uskoro moći da dobije novi bubreg i nastavi da živi normalnim životom, iskrsao je novi problem. Italijanski lekari su tražili garanciju za avion, odnosno da im se zvanično pošalje dopis kako će dete biti dopremljeno u Italiju, i to u roku od 12 sati od kada im se javi da je pronađen organ za Mariju. Da bi se u tako kratkom roku odreagovalo, neophodno je obezbediti poseban let avionom poslovne klase.

– Pošto nemamo tu garanciju, dete nije stavljeno na aktivnu listu čekanja. Inače, troškove lečenja u bolnici „Ređina Margarita” u Torinu, kao i put, platiće Republički fond za zdravstveno osiguranje. Koliko smo čuli, u ovakvim situacijama trebalo bi da se pomogne tako što bi nas avion vlade odvezao do Italije, ali je problem što se nikad ne zna kada će on biti slobodan, a mi moramo da znamo da li možemo na taj prevoz da računamo. Možda će nas pozvati za jedan dan, možda za mesec ili godinu dana, ali garancija mora da postoji – objasnila je mama Vesna Obradović.

Dečja klinika i Centar za dijalizu i transplantaciju ove bolnice uputili su poziv svim državnim institucijama i privatnim kompanijama koje poseduju adekvatne avione.

Očekuje se da će reagovati i Ministarstvo zdravlja i da će država obezbediti spornu garanciju, ali i rešiti problem na duže staze. Možda u ovakvim slučajevima može da pomogne i iskustvo privatnih klinika koje su već prevozile pacijente.

– Mi u proseku tri puta godišnje prevozimo avionom bolesnike do stranih bolnica i imamo saradnju sa nekoliko vazduhoplovnih kompanija. Posedujemo mobilnu medicinsku opremu za vazduhoplovni prevoz i iskusan ekspertski tim za pratnju pacijenata. Dosad smo prevozili pacijente koji su o svom trošku išli na presađivanje organa – objasnio je prim. dr Slobodan Jovanović, vlasnik Klinike „Anlave”.

Sanja Mirosavljević, pi-ar RFZO-a, kaže da osigurano lice, koje je upućeno na lečenje na način koji je utvrđen Pravilnikom o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo od strane RFZO (i uz saglasnost komisije), ima pravo na troškove lečenja koji obuhvataju i naknadu putnih troškova.

– Ukoliko je osigurano lice lečeno u inostranoj zdravstvenoj ustanovi, a nije upućeno u skladu sa Pravilnikom o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo,

nema pravo na naknadu troškova lečenja iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, pa samim tim ni na troškove prevoza – dodala je Mirosavljevićeva.

To zapravo znači da pacijenti koji organizuju humanitarne akcije kako bi otišli na transplantaciju u neku drugu zemlju, jer nemaju saglasnost komisije, moraju iz svog džepa da izdvoje novac i za prevoz, što iznosi nešto oko 10.000 evra. U Srbiji na presađivanje bubrega čeka oko 800 građana, a među njima i desetoro mališana. Za većinu je jedini spas kadaverična transplantacija.