Važnost (pod)sećanja

Samo što je ekranom minulo trostruko savremeno televizijsko interpretiranje literature koju je pre osamdesetak godina pisala Milica Jakovljević – Mirjam, moglo se videti kako se s tim štivom medijski postupilo pre ravno dve decenije. U dobro zamišljenom ciklusu RTS-a „Tri dana autora“, prošle sedmice posvećenom dramaturgu (dramaturginji? dramaturškinji?) i scenaristkinji Biljani Maksić, prikazano je nezaboravno, ljupko i duhovito, u izabranom lirsko-blagoironičnom stilu prefinjeno delo „Brod plovi za Šangaj“ koje je, u režiji Miloša Radovića, nastalo po romanu „Samac u braku“.

Sticajem prilika urednik tadašnje dramske TV produkcije bila je Bojana Andrić, danas autor i urednik „Trezora“, emisije koja već deset godina sistematski podseća na vrednosti iz televizijske prošlosti. U izdanju posvećenom ovom jubileju, univerzitetski profesori–istoričari govorili su o važnosti očuvanja baštine, njenih materijalnih i nematrijalnih dobara, o kolektivnoj memoriji, umeću nasleđivanja, kulturi sećanja... Sve zarad jačanja svesti o nacionalnom identitetu, o smislu delanja kroz generacije kao zaloge za budućnost.

Upravo to svih ovih godina čini ekipa „Trezora“, beležeći sećanja neposrednih aktera poluvekovne medijske istorije, prikupljajući tehničku opremu iz pionirskih dana TV Beograd, spasavajući digitalizacijom stare trake, rekonstruišući događaje, opisujući okolnosti u kojima su pojedine emisije nastajale. Ali pre svega tako što ponovo prikazuje, i stavlja ih u aktuelni kontekst, TV emisije koje su same po sebi dragocenost za brižljivo čuvanje – kao dokument ili kao umetnost, kao istorijska građa ili kao kulturno dobro. Ukupni rezultat ovog pregalaštva predstavlja praktično gotov sadržaj muzeja televizije koji dugo postoji kao ideja, ali začudo još nikako ni kao zvanična odluka ni kao određeni prostor.

Deo istorije ovog elektronskog medija koji bi u takav muzej neminovno bio unet svakako je i istorija zgrade Televizije u Aberdarevoj ulici, srušena NATO bombama 1999. godine, o kojoj je u jubilarnom „Trezoru“ pročitan nadahnuti tekst TV doajena Aleksandra Luja Todorovića. I sad, evo predloga za razmišljanje. Ne bi li se mogla, akcijom svih koje je Televizija Beograd zadužila, zapošljavala, predstavljala, proslavljala, obaveštavala, zabavljala... mogla obnoviti srušena TV kuća i namenski preurediti za preko potreban Muzej televizije kao mesto žive komunikacije prošlog i sadašnjeg vremena?

Ako je uspeo poduhvat podizanja u istoj agresiji do temelja porušenog Avalskog TV tornja, pri čemu je inicijativa novinara Miloša Bata Milatovića i Udruženja novinara Srbije naišla na masovan i veoma zahtevan finansijsko-stručni odgovor, zar ne bi mogao uspeti projekat po tim osnovama neuporedivo skromniji? I zar to ne bi bio istovremeno pravi spomenik pod bombama poginulim radnicima RTS-a i jedan simboličan dokaz da je neuništivo sve ono što je tu kao opštedruštvenu i kulturnu vrednost stvorila Televizija Beograd?