Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine

Interesantna je teza da je Srbija bila prva zemlja koja je demantovala učenje čuvenog dr Roberta Koha, koji je ušao u istoriju zbog pronalaska bacila tuberkuloze i na kongresu u Londonu 1901. godine izjavio da se tog bacila ne treba plašiti. Tada je na scenu stupio naš čovek, dr Jovan Čokor, koji je na Prvom kongresu srpskih lekara tri godine kasnije pobio njegove tvrdnje i uz pomoć posebnog eksperimenta dokazao da je mleko tuberkuloznih krava i ovaca posebno infektivno za čoveka, tražeći da se iz ishrane isključi nekuvano mleko i sir.

Zabeleženo je da je godinu dana kasnije dr Koh na ovome čestitao dr Čokoru. Dugogodišnji kustos Muzej medicine Srpskog lekarskog društvaprim. dr Budimir Pavlović kaže da postoji i prvi dokaz o postojanju HIV virusa jer je dr Kosta Dinić, koji je najpre radio u Belgiji, a zatim je sredinom 19. veka otišao u afričku državu Kongo da bude doktor ljudima koji su bili angažovani na izgradnji železnice, sačuvao zapis da je otkrio dva slučaja koji su verovatno nastali kao komplikacija usled postojanja HIV virusa.

Doktor Pavlović naglašava da je Kneževina Srbija prvi Zakon o čuvanju narodnog zdravlja donela 1845. godine, a po tom propisu nijedan dinar odvojen za zdravlje nije smeo da se potroši za druge svrhe osim za lečenje i oporavak bolesnih.

– Zbirka srpskog vojnog saniteta sadrži predmete i dokumenta o svim ratovima koje je Srbija vodila. Za vreme rata protiv Bugarske u okršajima 1884. i 1885. godine Srbija je svoje ranjenike zbrinjavala, a Bugarska tada nije imala organizovan vojni sanitet. U Evropi se prikupljala pomoć i konvoji sanitetskog materijala su bili spremni da to odnesu u Bugarsku, ali se između isprečio front sa srpskom vojskom. Tada se dogodilo nešto što u istoriji nije zabeleženo. Na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, Vlada Srbije je odobrila vojnoj komandi da za jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti sanitetski materijal koji je iz Beča upućen u Sofiju. Srbija se pridružila apelu iz Evrope i otvorila svoje vojne magacine iz kojih je dala lekove, ćebad, krevete i sav materijal koji je bio neophodan za otvaranje jedne bolnice u Bugarskoj i na taj način pomogla zemlji sa kojom je bila u ratu. Taj momenat se nalazi na slici na kojoj je prikazana primopredaja srpskih poklona bugarskim vojnicima, koja se dogodila kod Pirota. Za ovaj presedan u svetskoj istoriji ratovanja, Međunarodni Crveni krst u Ženevi dodelio je specijalno priznanje Crvenom krstu Srbije, tako da je u holu zgrade ove organizacije postavljena tabla na kojoj je ispisano: „Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine” – istakao je dr Pavlović, koga poznanici smatraju pravom živom enciklopedijom srpske medicine i najvećim znalcem iz ove oblasti.

Iako kaže da ne zna hoće li ga ponovo pozvati da na svoj način da pečat preuređenom muzeju, dr Pavlović kaže da ga najviše boli to što su mu pojedinci na neki način zabranili da priča o onome što najbolje zna – istoriji srpske medicine i eksponatima koje je prikupljao decenijama. Dok ga noge i pamćenje budu služili, kaže da će rado svima koje interesuje prenositi svoje znanje, ali i da će se založiti i za to da se osmi mart kao Dan žena više ne zove tako, već da taj datum treba obeležavati kao Dan majki, jer je Srbija u nekom davno prošlom vremenu imala sluha da upravo na taj dan nagrađuje mame koje su imale najbolje negovane bebe.

----------------------------------------------

Rođak Milice Stojadinović Srpkinje

Doktor Budimir Pavlović objašnjava da su i iz njegove porodice potekla neka značajna imena u istoriji zemlje. Tetka njegovog oca bila je Milica Stojadinović Srpkinja, a stric Jovan Pavlović bio je crnogorski ministar prosvete, kum kralja Nikole i jedan od osnivača cetinjske gimnazije. Njegov tata je kao ađutant radio na dvoru, u pratnji kraljice Marije, koja ga je, kaže, kad je bio dete često držala u krilu. Nju smatra velikim dobrotvorom naše zemlje i medicine, a o njoj je dosad napisao tri knjige.

----------------------------------------------

Knjiga o ishrani iz 12. veka

Najstariji tekstovi, u kojima se govori o ekološko-biološkim normama ishrane, nastali su u 12. veku. U to doba su doneti i prvi propisi o uređenju manastirskih bolnica, čiji je autor bio Sveti Sava. U Hilandarskom tipiku, iz 1199. godine, na jednom mestu se preporučuje umerenost u jelu, a u poglavlju o bolnicama i bolničarima naglašeno je da oni koji padnu u bolest treba da se uzdrže i budu skromni i zadovoljni onim čemu je vreme, misleći na prirodu bolesti, stanje bolesnika i sezonske uslove ishrane.