Nedelja, 14.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Plišana ovca

(фото sxc.hu)

Banka u kojoj radim je prošlog meseca objavila da će otpustiti više od osam stotina zaposlenih jer njene akcije vrtoglavo padaju na Berzi, između ostalog i zbog toga što je davala zajmove Grčkoj koja ne može da ih vrati.

Nedavno sam potpisala šestomesečni radni ugovor, ovoga puta na odeljenju koja se bavi kupoprodajom finansijskih derivata na bazi sirovina. Za svoje klijente registrujem kupoprodaju nafte, zemnog gasa, zlata, srebra, cinka, pamuka, kafe ili čak stoke, unoseći u kompjuter osnovne karakteristike svake tranzakcije.

Posao je veoma interesantan i zahteva neprestano usavršavanje. Pomalo podseća na rad na fabričkoj traci, jer je podeljen tako da svako obavlja njegov najmanji mogući deo i ponavlja ga u nedogled, kako bi se obavilo više posla za manje vremena. To je doduše dovelo do demokratizacije finansijskih usluga, pa danas svako može da ima štedni račun i životno osiguranje.

Svaki zadatak mora da se obavi do određenog roka. Tačno u devet sve mora da bude registrovano u kompjuteru kako bi se poslali svi podaci finansijskim inženjerima koji uz pomoć kompleksnih jednačina izračunavaju cenu i rizik za svaki proizvod. Oni moraju da pošalju svoje proračune do deset i trideset, koji se onda upoređuju sa proračunima koje su poslali klijenti i koje ja unosim u konsolidovani izveštaj a koji, opet, mora da bude gotov do dva popodne. On se tada šalje na analizu odseku za valorizaciju, što je izraz za neku vrstu usko specijalizovanog računovodstva, a na kraju se šifre objavljuju kako bi investitori pratili rentabilnost svakog fonda u koji ulažu novac.

Na mom odeljenju ima malo žena, jer ih je ionako sve manje što se više čovek penje na društvenoj lestvici. Muškarci pod stresom se ponašaju kao adolescenti, psuju i udaraju pesnicama o sto ili u kompjuter, a kad su malo bolje raspoloženi dobacuju se loptom. Humor je intelektualan i korozivan. Non stop zapitkuju jedni druge da li je neki deo posla gotov i potrebna je velika hladnokrvnost kako bi se održala koncentracija. Naravno, svi pomno prate šta se dešava na tržištu i strahuju za svoja radna mesta. Jedan kolega mi je čak rekao da imam sreće što sam potpisala privremeni radni ugovor, jer su mi zato veće šanse da ostanem u firmi.

U Francuskoj svako veće preduzeće ima i svoj « komitet » u kome članovi najčešće levičarskih sindikata « predstavljaju » zaposlene, pregovaraju kolektivne povišice i organizuju u celom svetu poznate štrajkove. Oni takođe nabavljaju zaposlenima jeftinije aranžmane za putovanja, bioskopske karte ili pretplatu za sportove klubove.

Komitet mog preduzeća nam svaki dan šalje razna obaveštenja. « Komitet je danas otvoren do tri popodne. » « Dođite po svoj novogodišnji paket. » « Ako ste zainteresovani da posetite park Asteriks u pola cene, javite se do petka. » « Popunite priloženi obrazac ako ste zainteresovani da nabavite Tefalove tiganje, trideset evra komad. » « Na prodaju plišane igračke, po povoljnoj ceni od po petnaest evra. » Uvek se setim kako sam kao dete, preskačući lastiš u školskom dvorištu, pevala : « Ja i moja Kata preko sindikata, preko Crne Gore na Jadransko more… »

« Petnaest evra nije povoljna cena za plišane igračke, » progunđao je jedan kolega, nervirajući se što u proseku primamo trista elektronskih poruka dnevno od kojih stižemo da pročitamo tek trećinu. Tefalov katalog je zauzimao 70 mega okteta memorije, onoliko koliko i sedamdeset običnih elektronskih poruka i mora da je pošteno doprineo zagušenju servera.

« Bilo bi bolje da se ukinu komiteti i da se lepo ljudima daju povišice », odgovorila sam kolegi, jer sam nedavno saznala da u Francuskoj sindikati dobijaju više subvencija od države nego prosveta. Ove godine zbog krize banka neće isplaćivati dividende akcionarima i plate se neće povećavati čak ni toliko da bi se korigovala inflacija.

« Ostalo je još samo nekoliko plišanih igračaka, za one koji su zainteresovani, » opet je pisao komitet.

Jedan kolega, inače veoma ljubazan i predusretljiv, baca oko sebe šta god mu se nađe pri ruci kada god se razbesni. Prošle nedelje je to bila plastična flaša puna vode, a ove je doneo reket i izašao u hodnik da njime udara o zid, pošto mu je šefica rekla da ne besni po open space-u. Kolega koji sedi ispred mene ima najgoreg klijenta i stalno udara u telefon kada spušta slušalicu, toliko besno da odskočim sa stolice.

Pije se mnogo kafe, a pošto se nema vremena za gubljenje, mnogi donose termose da ne bi odlazili na pauzu. I ja se, naravno, svakodnevno nerviram, ali sam po prirodi prilično hladnokrvna i retko kada vidljivo izgubim živce. Tek sada mi je jasno zašto mnogi ljudi koji rade na berzi uzimaju kokain i izdrže samo desetak godina pre nego što promene zanimanje.
« Ostala je još samo jedna plišana igračka, i to ovca, tako da je prodajemo u pola cene, za samo sedam evra, onome ko prvi odgovori na ovu poruku ».

Šef mi je ovih dana rekao da ću preuzeti posao kolege koji sedi ispred mene, kako bi on preuzeo jedan deo aktivnosti susedne ekipe koja ima toliko posla da svi ostaju do deset uveče. To znači da ću ja obavljati posao za dvoje. Neću da se bunim, naravno, bolje a budem prezaposlena nego nezaposlena, ali se nadam da ću uspeti da obavim u predviđenom roku sve ono što mi daju da uradim.

Nakon pauze za ručak, žureći da što pre završim jedan izveštaj, pronalazim sledeću poruku: « Plišana ovca je prodata. » Od srca sam se nasmejala, evakuišući sav stres zbog te nadrealističke poruke. Toga dana, kako bi se koji od kolega vratio sa pauze za ručak i bacio pogled na poštu, glasno bi rekao, « Plišana ovca je prodata ! », tonom koji je značio : dođavola, baš nemam sreće, neko je bio brži…

Ta obična plišana ovca je slika neuspeha francuskih sindikata. Umesto da rade na modernizaciji zakona o zapošljavanju, oni protestuju protiv otvaranja samoposluga nedeljom kako bi se radnici odmarali. Možda ti isti nekvalifikovani radnici žele da rade prekovremeno i zarade više novca kako bi imali bolji životni standard, a sasvim sigurno bi im bilo draže da slobodno odlučuju šta im više odgovara nego da država ili sindikati odlučuju za njih. Uvođenje zakona da radno vreme treba da traje trideset i pet sati, inspirisanog komunističim idejama, dovelo je do drastičnog smanjenja životnog standarda kod nekvalifikovanih radnika koji više ne mogu da rade prekovremeno.

Kada neko francusko preduzeće ima finansijske probleme, ne može da otpušta a da ne završi na sudu, zbog čega ponekad ona manja dospeju i do bankrota. Nema veze što propadamo, smatraju sindikati, ako propadamo svi zajedno. Toliko oštri zakoni o zapošljavanju su takođe veoma nepovoljni za radnike. Ukoliko je otpuštanje nemoguće osim ako radnik udari svog šefa, onda će svaki sledeći poslodavac pomisliti da je otpušteni sasvim sigurno sam kriv što je izgubio posao. Ove nedelje je još jedan kolega otpušten, nakon četiri godine truda i zalaganja, jer nije radio dovoljno brzo. Razlog : « profesionalna nedovoljnost ». Bilo bi lepo kada bi ljudi mogli da budu otpušteni bez razloga, ali mislim da to sindikati nikada neće prihvatiti.

Kao dete globalizacije, ja volim da menjam poslove i stičem različita iskustva – što bi trebalo da bude pozitivna karakteristika – ali uvek imam neki čudni utisak da me Francuzi gledaju sumnjičavo i smatraju za nestalnu osobu. U svim zemljama u kojima se lako otpušta mnogo lakše se i pronalazi posao i nije sramota biti nezaposlen.

U Francuskoj i stranci imaju pravo da izađu na izbore za sindikate, ali je na poslednjima glasalo samo 25% zaposlenih, iako se moglo glasati i poštom i preko interneta. Ljudi jednostavno nemaju utisak da ti sindikati bilo koga predstavljaju. Poznati su po ogromnim štrajkovima koji parališu saobraćaj ili prosvetne ustanove i po članstvu koje košta 1% od godišnje bruto plate, ali se uglavnom bore za što strožije zakone o zapošljavanju i otpuštanju. Nedavno je jedna komisija pri narodnoj skupštini sastavila izveštaj Perušo o finansiranju sindikata, čije je objavljivanje zabranjeno (!) prema sovjetskim metodama.

Ja bih volela da me predstavljaju sindikati koji predlažu poreske olakšice za ona preduzeća koja prihvate da zapošljavaju seniore ili mlade bez iskustva, koji se bore za to da muškarci i žene koji obavljaju isti posao imaju ista primanja, koji se zalažu za otvaranje jaslica u okviru firme kako žene ne bi morale da biraju između posla i porodice, koji pregovaraju sa poslodavcima kako bi se onima koji to žele omogućilo da rade kod kuće, preko interneta, kako bi mogli da u isto vreme čuvaju decu…

Bilo bi još lepše kada bi francuski sindikati promovisali timski rad umesto slepog potčinjavanja hijerarhiji i zalagali se za smanjenje birokratije, čime bi se poboljšali radni uslovi. A kada bi još radili na tome da se stvori zajedničko evropsko tržište rada, onda bi se popunila i ona tri miliona radnih mesta na kontinentu koja svake godine ostaju prazna, a možda bi i stali na kraj nezaposlenosti. Nažalost, umesto toga, oni se bore za prevaziđene ideje i daju ljudima poklone kako bi se osećali privilegovanima onda kada to nisu. Umesto da grade budućnost polazeći od realne situacije, oni tu realnost odbacuju.

Ove nedelje je stigla poruka od komiteta da su im greškom isporučena tri plišana rakuna koje prodaju za po sedam evra. Plaća se čekom, na ime jednog od članova komiteta, kojemu nije palo na pamet da vrati igračke pošiljaocu, niti ga je bilo sramota da pošalje takvu poruku.

Juče sam dobila pismo od svoje firme za privremeni rad u kome me obaveštavaju da traže kandidate koji bi prihvatili poslovne ponude iz Luksemburga. Izgleda da je pred krizom nemaštovita Francuska položila oružje. Iako sam se toliko navikla na ovu zemlju da ona za mene više nije inostranstvo, ponekad se zapitam kako bi bilo da opet negde počnem od nule…
Kao kad sam onomad došla u Pariz, uverena da ništa nije nemoguće.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.