Život sa novom jetrom

„Novu jetru sam dobila pre dve godine. Od tog trenutka život mi se promenio nabolje i dobio novi smisao. Imala sam autoimunu bolest koja je izazvala cirozu jetre, transplantacija mi je bila neophodna. Sada sam uspela da završim postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka i tražim posao. Transplantiranim pacijentima je potreban socijalni radnik, a ko će ih bolje razumeti od mene”, kaže Sandra Marinković (33) iz Beograda, koju smo zatekli na kontroli u Vojnomedicinskoj akademiji.

U ovu zdravstvenu ustanovu gotovo svakodnevno dolaze pacijenti koji su produžili život zahvaljujući novim organima, a radi pregleda i savetovanja sa lekarima. Jedan od njih je i Bogdan Jovanović (53) iz Lazarevca, koji je tačno u vreme dočeka Nove godine dobio najlepši praznični poklon – novi bubreg.

– Na dijalizu sam išao pet godina i čekao da se pruži šansa da dobijem novi bubreg. Čak sedam puta sam pozivan zbog presađivanja potencijalnog organa, ali sam imao neke probleme sa štitnom žlezdom, pa nisam bio kandidat za operaciju. Dugujem veliku zahvalnost lekarima, spasili su me – naglasio je Jovanović.

U Vojnomedicinskoj akademiji u toku prošle godine obavljeno je 20 transplantacija bubrega, kao i pet presađivanja jetre. Pukovnik dr Neven Vavić, načelnik Centra za transplantaciju organa VMA, kaže da je prvi put sličan broj presađenih organa sa živih i kadaveričnih (onih koji su u stanju moždane smrti) donora.

– Zahvaljujući prilozima u medijima o ovoj tematici, mnoge stvari su se pomerile sa mrtve tačke. Od novembra prošle godine do sada uradili smo presađivanje bubrega kod 12 ljudi, a u ovoj godini zabeležena je i jedna transplantacija jetre. Operacije smo radili i kada je bilo nevreme, i kada su se obeležavali praznici, jer ovakva vrsta medicine ne bira datum i vreme. Kada se pojavi donor – odmah mora da reaguje čitav tim stručnjaka, u koji je uključeno po 30, 40 medicinara – istakao je dr Vavić.

Svest ljudi koji su pitani za pristanak da se organi njihovih najmilijih koji su se našli u stanju moždane smrti mogu iskoristiti za presađivanje organa, dosta se promenila. Dr Vavić naglašava da postoji sve manje zabluda pacijenata, pa pristanak porodica iznosi od 60 do 70 odsto. Dobro je i to, kaže on, što lekarski timovi dobijaju stimulacije za obavljanje ovih operacija, jer su motivisaniji za rad, ali je problem što ni kod nas, kao i u celom svetu, nema dovoljno donora.

– Došli smo do trenutka kada stvari moraju da idu nabolje, iako smo svesni da ništa ne može da se promeni preko noći. I druge ustanove daju sve od sebe kako bi obavile operacije. Recimo, Klinički centar Srbije ima više transplantacija bubrega od nas. Neophodno je da dođe do boljeg ažuriranja lista pacijenata koji čekaju na transplantaciju, a ne da se događa da se neko zove sa liste, a da je u međuvremeno već dobio novi organ ili je preminuo. Treba znati da transplanirani pacijenti nisu potpuno bezbrižni, jer se nalaze u povećanom riziku od pojave infekcija ili maligniteta – objasnio je dr Vavić.

Posle transplantacije organa, potrebno je da prođe neko vreme kako bi se organizam pacijenta privikao na nov život. Imunosupresivna terapija mora da se pije do kraja života, a pacijenti ne smeju, kaže on, da se dovode u zabludu da će transplantacija rešiti sve njihove probleme. Pozitivno je to što mlade žene sa transplantiranim organom mogu da rode bebu, uz strogi nadzor lekara, a dosad je to učinilo uz podršku lekara sa VMA oko 14 žena.

D. Davidov-Kesar