Slike iz Doma NS

Kad se oduzmu članovi diplomatskog kora, predstavnici verskih zajednica, bivši predsednici, koji nisu u Hagu, i članovi familije novog predsednika Srbije, lica viđena poslednjeg majskog dana, ona su koja ćemo narednih meseci (i godina) redovno gledati na Drugom programu RTS-a. S obzirom na to da je Javni RTV servis produžio ugovor s najvišim predstavničkim telom o direktnim prenosima zasedanja, najneposredniji uvid u rad poslanika – i sve što uz to ide – ne gine nam ni ubuduće.

Neki su samo promenili mesta: Velimir Ilić zadržava „pozadinu”, Dragoljub Mićunović „prve redove”, ali su se Nataša Mićić, Gordana Čomić i Slavica Đukić-Dejanović preselile (zasad) od stola u klupe. Izvesno osveženje vidljivo je na prvi pogled: ima više žena, a čini se, i više mlađih osoba. A najstariji među svima, Zaharije Trnavčević, demonstrirao je snagu nagomilanog iskustva, profesionalnog ugleda i jasnoće misli i govora.

Vrlo brzo pokazaće se hoće li se uz sve to promeniti nešto u načinu, pa i u opštoj atmosferi tokom rada parlamenta. Hoće li izostanak radikala iz sadašnjeg sastava smanjiti neprikladnu retoriku, ali i neophodnu dozu kritičnosti prema radu vlade? Da li će skupštinska sala redovnije biti poluprazna (optimistički rečeno polupuna) kad se razmatraju naoko „manje važna” pitanja? Ima li nade da narodni izabranici za obaveze koje su preuzeli, kao i za primanja i privilegije koji im sleduju, pažljivije prate sednice – bez telefoniranja, čitanja štampe, međusobnog ćaskanja, pa i lake dremke, što sve nije bila retkost u starom sazivu?

Posebne zanimljivosti mogle bi se očekivati, recimo, od dva nova poslanika, Miljenka Derete (Preokret) i Siniše Kovačevića (DSS). Prelaskom u čistu politiku Dereta, inače doskorašnji predsednik „Građanskih inicijativa” i personifikacija „trećeg sektora” imaće valjda, između ostalog, i zadatak da se zalaže za to da sva moć u zemlji ne bude u sferi političkih partija nego da ostaje nešto posla, smisla delovanja i stvarnog uticaja i za nevladine organizacije. Kovačević, pak, dramski pisac i reditelj, braniće, valjda, zdušnije od svojih prethodnika iz branše, nacionalne interese kroz domen kulture u širokom značenju tog pojma.

Mnogo istih lica u korpusu narodnih predstavnika kao članova istih partija koje su dosad činile sastav Narodne skupštine, ne daju nadu da ćemo doživeti mnogo prijatnih, pozitivnih iznenađenja. Već je emisija „Da. Možda. Ne” Olivere Kovačević (u kojoj je ona, pametno i vešto, suzdržavajući se previše ličnih intervencija, pustila da se gosti „slikaju” sami sa sobom), pokazala poznati stepen partijske pristrasnosti i uskogrudosti, programskih floskula, pa i međusobnih stranačkih animoziteta koji nam je znan odranije. O pragmatizmu punom licemerja, da bi se uzelo, zadržalo što više vlasti za svoju stranku, da se i ne govori. Pa se tako jednima pamti i ponavlja sve što su radili tokom protekle dve decenije (SNS), a drugima (SPS) se to sasvim zaboravlja, ili bar prećutkuje, pa se jednima daje pravo na promenu mišljenja i politike (tzv. nezavisnim intelektualcima kad napuste stranke), a nekima ne (novoizabranom predsedniku (verovatno „sumnjivom” kao intelektualcu). I tako dalje i tome slično.

Prava predstava počinje najesen. Birali ste – gledajte!