četvrtak, 06.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 19.06.2012. u 22:00 Miljenko Jergović

Zviždali bi svejedno kome

Rezultat utakmice Poljska–Rusija uskoro ću zaboraviti. Odrastao sam, ili sam ostario, i ne pamtim više rezultate utakmica na svjetskim i evropskim prvenstvima, kao što sam ih pamtio u Njemačkoj 1974, u Beogradu i Zagrebu 1976, u Argentini 1978, i zapamtio ih sve do danas.

Ali ono što s ovoga prvenstva neću zaboraviti nikad, jedna je himna. Tog dana u Varšavi bio je pun stadion Poljaka, na desetero njih je, valjda, dolazio tek jedan Rus. I kada, uz onaj orkestralni tuš, što ga je, prema legendi, himni pridodao lično Staljin da škripa stolica pri ustajanju ne bi progutala melodiju, grunu ruska himna, ljudi u publici nisu zviždali.

Ili nije zviždala velika većina njih. Jer kada na protivničku himnu zviždi samo trećina publike, više se ne čuje ni himna, niti čovjek može čuti samoga sebe.

Istog tog dana, poljski su huligani presretali ruske navijače i tukli ih. Ovi su im uzvraćali onako kako su mogli. Događalo se isto što se događa i kod nas, na Balkanu, kada u povodu neke sportske utakmice, obično fudbalske, naiđe neki naš vjekovni neprijatelj.

Svjesna mladež tad nastupa kao nacionalna avangarda, čiji će performans s bokserima, noževima, flašama i bakljama, premostiti vrijeme između nekih prošlih i nekih budućih ratova. Ti borbeni omladinci grade mostove mržnje među narodima, i nikad ih se neće odreći nijedna vlast na Balkanu, koliko god se, inače, predstavljala antinacionalističkom.

Je li isto i u Poljskoj? Ne znam, vjerovatno jest. Poljski huligani mrze Ruse i spremni su ih tući. Razloge za to, kao i balkanski huligani, lako mogu naći u bližoj istoriji, u porodičnim pričama, u stranačkoj propagandi, u lošoj književnosti... I nije važno što, možda, i ne znaju čitati. Ništa na prost svijet nema takav utjecaj kao nepročitane knjige, nabijene patriotizmom i nacionalnim samosažaljenjem.

Ali publika na stadionu nije zviždala ruskoj himni. Ta svečana pjesma, na brzinu je pisana, nakon što je usred rata, po ukidanju Treće internacionalne, Staljin odlučio da Internacionala više ne treba biti himna Sovjetskog Saveza, i vjerovatno je i danas, mimo svih političkih i ideoloških simpatija i antipatija, jedna od muzički ljepših državnih himni.

Istovremeno, melodija je to onih koji su četrdeset pet godina Poljsku držali pod okupacijom. Tako, barem, tih četrdeset pet godina doživljava golema većina Poljaka, i valjda svi oni Poljaci koji su došli na utakmicu s Rusijom.

I nisu zviždali. Nisu svoju kolektivnu i privatnu povijest pokušavali osvetiti kao publika na jednoj fudbalskoj utakmici. Važnoj, ali samo utakmici. I nisu osjetili potrebu da svoje poljstvo afirmiraju antirustvom.

Nisu pokazivali kako biti Poljak u stvari znači ne biti Rus. Nisu došli tražiti svoje teritorije, što im ih je 1945. progutao Sovjetski Savez, i kao da im ništa drugo nije bilo na pameti, osim želje da Poljska pobjedi Rusiju.

Nekoliko dana kasnije, u Poznanju igrale su Hrvatska i Italija. Barem pola stadiona je bilo u crveno-bijelim navijačkim dresovima. I kada je zasvirala italijanska himna, stadion se pretvorio u zviždaonicu. Melodija te verdijevski lijepe i kićene pjesme skoro da se više nije ni mogla čuti. Hrvatski navijači inače nemaju ništa protiv Italijana.

Kao ni hrvatski nacionalisti. Italija je, od svih komšija, uz Madžarsku (naročito Madžarsku Viktora Orbana), nacionalistima najprihvatljivija. Istina, malo ih razbjesni kada Vatikan smjeni istarskoga biskupa, jer nije htio vratiti nacionaliziranu imovinu talijanskim benediktinskim monasima, ali ni to nije bijes na Italiju.

I zašto onda zviždimo himni Italije? Zato što nemamo nikoga bližeg da mu zviždimo. Nijedan se tradicionalni hrvatski neprijatelj nije plasirao na Evropsko prvenstvo. Ali da nije bilo ni Italije, zviždali bi nekome ko im je još manje neprijatelj.

Nekim Portugalcima, Belgijancima, Litvancima, Ukrajincima, Baskima, Korzikancima, svejedno kome, jer na kraju svi postaju neprijatelji. Možda Poljaci nisu zviždali ruskoj himni, jer ne žele, za razliku od nas, biti ostrvo patriotizma u moru neprijatelja? Koji god im bio razlog, čine mi se sretnijim od nas. Oni imaju samo huligane, a mi huliganska društva, zajednice, države...

Komеntari0
b1b66
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja