Sreda, 28.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Izazivaću Đokovića na meč bez loptice

Фото А. Васиљевић

Glumac, pantomimičar i profesor scenskog pokreta na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu Marko Stojanović otvorio je, pre tri dana, sa svojom trupom u kojoj su deca oštećenog sluha, festival monodrame i pantomime u Pozorištu lutaka „Pinokio” u Zemunu predstavom „Drvo života”.

Rođen je 2. januara 1971, a dvadeset godina kasnije diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Potom je otišao u Francusku da kod najboljeg pantomimičara 20. veka Marsela Marsoa usavrši pantomimu.

U braku s Darom Gravara-Stojanović, novinarkom, ima sina Filipa (13).

Ko vas je i kad uveo u glumu?

U osnovnoj školi sam bio razredni „klovn”, pa me prijatelj roditelja pokojni Bogdan Selimović, urednik Radija 202, u 14. godini odveo u „Indeksovo radio-pozorište”, a posle drugog razreda srednje škole, položio sam prijemni ispit na Akademiji dramskih umetnosti, gde me je dočekao profesor Predrag Bajčetić.

Ko vas je uveo u pantomimu?

Profesor scenskog pokreta Maks Janković još na prvoj godini studija. Četiri godine kasnije pripremio sam pantomimu „Bladi sport”, parodiju na sportove, kojom je Siniša Kovačević, kao selektor festivala, otvorio Dane monodrame i pantomime u Zemunu. A 1991, posle diplomskog, otišao sam u Pariz u školu Marsela Marsoa preko međunarodne kulturne saradnje.

Kako vas je dočekao Marso?

Nisam znao francuski, ali Marso je razumeo moju pantomimu i položio sam prijemni ispit. Ipak, nisam mogao da se radujem. Tih dana su uvedene sankcije našoj zemlji. Stipendiju koju je trebalo da dobijem iz međunarodnog fonda, niko više nije pominjao. Srećom studirao sam besplatno. Tri godine sam glumio u više trupa. Imao sam i glavne uloge u predstavama koje su igrane na festivalima u Avinjonu i Edinburgu. Ali to mi nije bilo dovoljno za život.

Kako vas je dočekao Pariz?

Našao sam posao u poslastičarnici. Da bih privukao kupce svaka kugla sladoleda bila mi je posebna pantomimska tačka. To mi je bilo veoma važno. I to ne samo zbog stomaka, već i da bih preživeo „iznutra”, da bih psihu doveo u ravnotežu. Jer, u Beogradu sam, kao student, dobio nekoliko nagrada na festivalima, a Anitu Mančić, Nikolu Koja i mene je čekao posao u „Ateljeu 212”. Sve to sam žrtvovao da bih bio uz Marsoa. Ali, nisam planirao da prodajem sladoled i da u Parizu igram pantomimu na ulici.

Da li je i ulica škola?

Meni je to veliko iskustvo, jer su me na Akademiji u Beogradu učili sistemu u kome je glumac dobro plaćen, stalno zaposlen, ima garderobera, šminkera... To je sistem koji u Francuskoj ne postoji. Tamo se svi glumci snalaze sami. To francusko iskustvo mi je ubilo onu prepotenciju u koju nas uvode naše škole i pozorišta. Za te tri godine života u Parizu i životno i umetnički sam se naučio skromnosti.

Kako ste pozdravili Beograd?

Sa dve predstave pantomime. Prva se zvala „Čekajući nebo”. To je ljubavna priča, melodrama, o srpskom seljaku i klasičnoj balerini sa izletima u turbo i tehno muziku. A druga je „Marko uzvraća udarac”, pantomima o Marku Kraljeviću. Ona je izvedena krajem 1998. na dan kad je NATO prvi put odložio bombardovanje Srbije, jer je Slobodan Milošević nešto prihvatio... U toj predstavi Marko je pobio sve srpske neprijatelje uz ovacije gledalaca koje su trajale duže od predstave.

Šta je vaš osnovni cilj?

Mi po ruskoj filozofiji, koja još vlada u našim pozorištima, imamo stav da sve mora da bude velika umetnost. Ako nije umetnost, onda tu nema ničega. A moj cilj je ono što nisam čuo na Akademiji. To je – umetnost zabave. Nas niko ne uči da mi moramo, pre svega, da budemo zabavni i nikad dosadni! Jer, umetnost se ne planira. Ona se desi ili ne desi.

Ko vam je uzor u nemim filmovima?

Čarli Čaplin je genijalan, ali ja više volim Bastera Kitona. To mi je uzbudljivije. Volim kad ta gluma vuče ka akrobacijama, kad nečije telo može da uradi ono što moje ne može. A Kiton je iz akrobatske porodice. U tom smislu pokrenuo sam sajt „pantomima.rs” na kojem je besplatan bioskop s filmovima kojima su istekla autorska prava. Tu su uglavnom sva dela Čaplina i Kitona. A pamtim i Žaka Tatija po „igri” tenisa bez loptice. U tom smislu imam veliki plan.

Šta planirate za sad?

Kad se završi ova teniska sezona i kad Novak Đoković, veliki teniser i veliki šoumen, ne bude imao radnih obaveza, izazvaću ga na humanitarni meč bez loptice, pa da vidim ko će da pobedi. Ceo prihod bi mogao da bude namenjen deci oštećenog sluha za opremu njihove škole i njihove aktivnosti. Oni su moji veliki prijatelji i saradnici. I na sceni i van nje.

Šta planirate za sutra?

Odavno želim da imam stalnu scenu za predstave pantomime. Postoje dva pozorišta u Beogradu koja su ozbiljno profesionalna. To su „Puž” i „Garaža” Brace Petkovića. U jednom od tih prostora mogao bih, povremeno, da organizujem predstave pantomime kojima bih uveseljavao publiku do suza, a smeh, kažu lekari, produžava život.

-----------------------------------------------------------

Porez jači i od umetnosti

Šta je Marso dobio od Francuza?

Kad je reč o njemu, pa i meni, zanimljiv je stav francuske države. Marso je, kao glumac i slikar, dobio od svoje zemlje Orden Legije časti, ali zbog neplaćanja poreza država mu je uzela sve što je imao. Umro je 23. septembra 2007. u bedi! A ja sam nedavno dobio pismo iz Pariza u kome me obaveštavaju da ću, kad za to dođe vreme, dobiti penziju iz Francuske za rad u Parizu. Taj deo moje penzije može da bude i pet evra, ali oni me o tome uredno obaveštavaju.

-----------------------------------------------------------

Ulica Marsela Marsoa

Kako ste se odužili Marsou?

Inicijator sam obeležavanja Dana pantomime 22. marta, na dan kad je 1923. rođen Marsel Marso. Svetska organizacija pantomimičara registrovana je u Beogradu, a pokrenuo sam i inicijativu da udruženja pantomimičara širom sveta pokrenu ideju po kojoj bi glavni gradovi država dobili ulicu Marsela Marsoa. Ovih dana ću to učiniti u Beogradu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.