Sreda, 25.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Noć pred odlazak

Sutra odlazim iz Beograda. Bez obzira na to što znam kada se moram vratiti – možda i zbog toga što ću otputovati sa celom porodicom – čini mi se kao da odlazim zauvek. Dok razmišljam o tome osećam da mi srce bije kao u mladog zeca. Prepoznajem radost i ono isto osećanje iz vremena kad sam kao student jedva čekao petak po podne da se uguram u autobus koji preko Gornjeg Milanovca izbija na levu obalu Zapadne Morave.

Srećan sam što se za vreme nesnosnih letnjih žega vreli beogradski asfalt neće lepiti na đonove mojih cipela, što neću morati da strepim, dok držim volan na semaforu i čekam da mi crnoputi dečak obriše šoferšajbnu, da ne odletim u vazduh, kao kolateralna šteta u novoj modi krvavih kriminalnih obračuna. Čini me spokojnim što mi makar na neko vreme niko neće uzurpirati slobodu, što me neće mahnito mašući stop-tablicama zaustavljati i nabijati na bankinu – dok po uzoru na jeftine američke političke trilere u automobilima sa rotacijom i zatamnjenim staklima ne protutnje stari, koji još na to o trošku poreskih obveznika imaju pravo, i novi kreatori naše stvarnosti, kojima je srpski narod, pobedom koja se meri mikronima, dao vlast u ruke. Kad je reč o jednima i drugima – uvek sam se pitao: Pošto mi njih iza zatamnjenih stakala ne vidimo – vide li oni nas? Da li vide majke koje na više od trideset stepeni vuku svoju lepljivu decu, ili iznemogle starce koji prikupljaju snagu i spremaju se da pređu ulicu kao da treba da skoče udalj na olimpijadi? Da li oni za koje su po pravilu rezervisani prvi minuti Dnevnika na programima nacionalne televizije vide svoj narod kojem služe, koji ih je izabrao, za čije dobro treba da rade i kojem treba da polože račune?

Uzbuđen sam što ću dobar deo preostalog leta i očekivanu zlatnu jesen provesti u slivu prelepe, tajnovite i slavne srpske reke koja se tako ponosno i neponovljivo odaziva na: Drina. Srećan sam što ću moći da tumaram po vrletima Ljutog polja na Tari, što ću u vrtačama Perućca moći da se napijem bistre vode, što ću iznad Soko-grada moći satima da gledam kružni let iznad krasovitog staništa beloglavih supova; dok iz obližnjeg manastira, u čije zidove je preosvešteni šabački vladika Lavrentije za života uzidao sebe, klepetalo poziva monahe, vernike i namernike na večernju službu. Po ko zna koji put sam se prošlog proleća uverio – koliko je lepa, neponovljiva, čarobna i bajkovita zemlja Srbija. Dok sam tražio terene na kojima ću sa svojom ekipom na TV ekranu oživeti likove iz tragične srpske istorije 1941. godine – obišao sam celu Srbiju. Gde god da krenem – da pogrešim ne mogu. Još kad bi malo više bili verni svojoj zemlji, kada bi je brižnije, bolje i lepše pazili. Kada je ne bi prljali – kad bi čuvali njene reke i jezera. Kada bi sve najlon kese, prazne plastične boce i konzerve ostavili tamo odakle smo pošli u susret toj lepoti – gde bi nam bio kraj!

Ostavljam beli grad u kojem sam proveo najlepšu mladost. U čijim sam restoranima nedaleko od univerziteta – u kasnim satima, kada zadremaju kasirke, sa mojim drugom Lazom Ristovskim gladno i halapljivo jeo bajati pasulj sa tankom šniclom na dnu tanjira, uz očinski osmeh konobara Šekija, ili Vlade, u nadaleko čuvenoj kafani ,,Kolarac”. Koji su nam oni krišom i diskretno izneli – ,,bez otkucavanja”, jer nam je kroz džepove gotovo uvek duvao vetar – sem kada je Lazin i moj orkestar imao tezgu u nekoj periferijskoj kafani, veridbu, dečji rođendan ili nešto slično. (Nije tačna tvrdnja velikog dramskog pisca, akademika Dušana Kovačevića da je naš orkestar „Radilafi” svirao parastose i sahrane.) Samo tada smo, danas veliki srpski glumac Ristovski i ja, mogli obilato da častimo sada takođe velikog srpskog glumca Bogdana Diklića.

S neskrivenom radošću i gorčinom čije poreklo ne umem da objasnim pakujem se da napustim Beograd i osećam kao da sam u dragovoljnom bekstvu od događaja kojima ne želim da budem svedok. Saldiram u glavi šta ću sve propustiti i koji se sve događaji neće desiti pred mojim očima. Za Bitef ne žalim, ali sam svestan ogromnog gubitka što ću propustiti gromoglasno za početak oktobra najavljivanu paradu ponosa. Kako je bilo – pričaće mi moji drugovi iz nove vlasti koji su samo da bi pobedili pred izbore obećali da će zajedno sa gejovima i lezbijkama biti u prvim redovima oslobođene evropske demokratije.

Pri tom se zaričem da neću čitati novine. Znam da ne mogu, ali bih želeo da čim izvezem svoj automobil preko Stepojevca i Ljiga, na prvi proplanak na Rudniku, onako iz kola zafrljačim svoj mobilni telefon – da ga zubima skrca rudnički bik iz čuvene pesme Dobrice Erića. Takva slika u meni razbuđuje ushićenje nanovo povraćene slobode. Makar to – ako je stvarnost neminovna i nepromenljiva.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.