Reformišu pravosuđe – 23 godine

Reforma pravosuđa trpela je oštre kritike tokom protekle tri godine. Sada, sa promenom vlasti i odlukom Ustavnog suda da praktično poništi rad Visokog saveta sudstva na (re)izboru sudija, još su glasniji napadi stručne javnosti i političara na nosioce reforme.

Bez obzira na opravdanost primedbi, treba podsetiti da je reforma pravosuđa najavljivana i odlagana više puta posle petooktobarskih promena. Govorilo se o novoj mreži sudova, menjani su zakoni, ali niko ništa nije preduzimao do 2008. godine.

Svaka vlast je u najboljoj nameri htela da napravi pravednije i brže sudove, ali je problem što partije brinu o sopstvenom interesu makar koliko i o opštem.

Pravosuđe je uvek bilo na meti izvršne vlasti. Još je drug Tito govorio da sudije „ne treba da se drže zakona kao pijan plota”. Mnogi su zaboravili da je Miloševićev režim smenjivao neposlušne sudije, na hitnim sednicama parlamenta, bez ikakvih najava i obrazloženja. Smenjene sudije bile su kasnije vraćene, a mnogi od njih kao žrtve režima postavljeni na visoke funkcije.

Devedesetih godina sudije su štrajkovale u Palati pravde zbog pritisaka i malih plata, a čuvena je izjava tadašnjeg ministra pravde Dragoljuba Jankovića da će vlast „dovesti nove sudije u Beograd autobusima sa juga Srbije”. Tada su mnogi „delioci pravde” sami napuštali sudove i odlazili u advokaturu.

Posle demokratskih promena, kako je nazvana smena vlasti posle petog oktobra, pamti se i konferencija za novinare tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića, na kojoj je obelodanjen poduži spisak sudija koje „treba smeniti”.

Kada su 2003. godine, posle ubistva premijera Đinđića, osnovana posebna sudska odeljenja za organizovani kriminal i ratne zločine, naredni ministar pravde Zoran Stojković je na početku svog mandata, 2004. godine, izjavio da „specijalni sud ne postoji”. Napore prethodne vlasti da se u sudskim postupcima obračuna sa najtežim oblicima kriminala novi ministar je osporavao pokušajima da se ukinu „specijalne sudije” i u Vrhovnom sudu, kojima je budžetski inspektor tada naložio da vrate „nezakonito visoke plate”.

U februaru 2006. godine „rešeto za sudije” i „demontažu sudova” tražio je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić. On je prvi predložio reizbor svih sudija u Srbiji, što su visoki predstavnici pravosuđa ocenili kao nedopustivo.

Društvo sudija i tada je isticalo da je stalnost sudijske funkcije ustavno načelo koje garantuje nezavisnost sudstva. Iako su korumpirane i nesavesne sudije mogle biti razrešene u postupku koji je precizno propisan zakonom, svaka vlast imala je ambiciju da napravi veliki zahvat u pravosuđu, po kome će ostati upamćena kao reformator. I svaka vlast koja to nije uspela da uradi, pravdala je neuspehe sporim i zaostalim pravosuđem, što je uvek bilo veoma prihvatljivo za građane koji su opravdano nezadovoljni radom sudova.

Pripremni radovi na „resetovanju pravosuđa”, koje će iz temelja promeniti sudski sistem, počeli su još 2007. godine, kada je ministar pravde bio Dušan Petrović. Ustavom i Ustavnim zakonom bilo je predviđeno osnivanje Vrhovnog kasacionog suda i apelacionih sudova, koje je godinama kasnilo.

Kada je na mesto ministra pravde došla Snežana Malović, 2008. godine, pripremljen je set novih pravosudnih zakona koji će označiti početak velike reforme. Za nosioca sudske vlasti određen je Visoki savet sudstva, koji će smanjiti broj sudija i obaviti reizbor odnosno „opšti izbor”, i to u nove sudove koji su „ponovo osnovani”. I nova sudska i tužilačka mreža, i izbor sudija i tužilaca određeni su zakonima, koje predlaže vlada, a donosi skupština. Trebalo je da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca „samo sprovode” nove zakone, ali je neminovno došlo do uticaja izvršne i zakonodavne vlasti, jer njihovi predstavnici takođe imaju svoje mesto u ovim telima i jer još mnogo toga nije zavisilo od sudske vlasti.

Više od hiljadu sudija i tužilaca ostalo je bez posla. Postupci po njihovim žalbama pred Ustavnim sudom obustavljeni su hitnim izmenama zakona i vraćeni Visokom savetu sudstva na „preispitivanje”, koje je trajalo 11 i po meseci i bilo praćeno ozbiljnim problemima u radu tog tela. Samo 140 sudija VSS je vratio na posao, a ostale je ponovo odbio.

Ustavni sud je pre dve nedelje usvojio sve pristigle žalbe neizabranih sudija i tužilaca i najavio da će biti usvojene i žalbe koje će tek stići, čime je praktično poništio celokupan rad VSS-a i DVT-a.

Sada ova tela treba da obave složen zadatak vraćanja sudija i tužilaca, što nije samo pitanje sistematizacije radnih mesta, već i vrlo izvesne promene sudske mreže, koju treba da isplanira i sprovede novi ministar pravde.

----------------------------------------------

Venecijanska komisija: nepotreban reizbor

U junu 2009. godine Venecijanska komisija uputila je u VSS i DVT svoje mišljenje o kriterijumima za ocenu rada sudije, u kome se kaže da nije uvažen stav Venecijanske komisije o značaju očuvanja pretpostavke da postojeći sudija ispunjava kriterijume, jer bi se inače pojavila mogućnost da postojeći sudija koji je stručan, a koji nije učinio ništa neprikladno bude razrešen ili neizabran prosto zbog toga što postoji stručniji kandidat – što nije u skladu sa principom nezavisnosti sudstva.

Mnogo ranije, kada se izjašnjavala o nacrtima pravosudnih zakona, Venecijanska komisija je ukazala „da uopšte nije očigledno da postoji potreba za procesom ponovnog imenovanja (reizbora) svih sudija”.

----------------------------------------------

Zabrinutost Evropske komisije

U Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u 2010. godini izričito su navedene primedbe na reformu pravosuđa: zabrinutost zbog sumnje u nezavisnost VSS i DVT, nedovoljno javna procedura, postupak u kome nisu suprotstavljeni dokazi, neprimenjivanje objektivnih kriterijuma, kratak vremenski okvir.

----------------------------------------------

Spora pravda

Parnice u Srbiji traju decenijama. Zbog toga je Ustavni sud godinama bio zatrpan hiljadama žalbi građana zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Prema podacima tog suda, najduža parnica u Srbiji trajala je 33 godine. Najduži krivični postupak trajao je 16, najduži radni spor osam godina, a najduži izvršni postupak čak 17 godina. Upravni spor za ostvarenje jednog prava na invalidsku penziju trajao je 12 godina.