Gori vatra

Zamisao o putovanju olimpijskog plamena uzduž i popreko po Ostrvu, s poslednjom etapom noćne plovidbe Temzom kroz raskošno osvetljeni London, i sama završnica u kojoj su baklje pokrenule vatreni gejzir i formirale veličanstvenu buktinju u centru olimpijskog stadiona bili su najimpresivniji deo svečanog otvaranja 30. Letnjih olimpijskih igara. Sve ostalo bilo je takvo da ne pobuđuje na duže pamćenje, ni po sadržinskoj koncepciji samog programa ni po upotrebi savremenih tehnologija u stvaranju vizuelnog spektakla.

Kad je ideja dobra, nikakve tehničke bravure nisu neophodne da bi se stvorila lepa slika i upečatljiv doživljaj. Tako je i jednostavno, a nekonvencionalno rešenje da se posle svečanog defilea zastave zemalja učesnica pobodu u veštački brežuljak obrastao travom dovoljno simbolično podsetilo na jedno od engleskih „nacionalnih znamenja”.

U osnovi pomalo pretenciozno nastojanje da se kroz program pokaže čime je sve Velika Britanija zadužila čovečanstvo – pomalo začuđuje i izborom i opredmećenjem. Izbor tema i ličnosti bio je naglašeno populistički, a upriličenje stilski eklektično. Poneta, verovatno, nesumnjivim britanskim artizmom u istorijskim rekonstrukcijama, autorska ekipa je na početku pribegla klasičnim, realističkim pozorišnim sredstvima. S „laburističkim” pristupom socijalnim temama, uz mnogo eksplicitnih detalje od seoskog života do industrijske revolucije. U novo doba prešlo se sličnim manirom. A ipak, i pored očiglednosti događanja na sceni, teško bi se bez komentatorskih razjašnjenja razumelo zašto je na sceni toliko dugo bolnica u kojoj su bolničarke razigrane a deca vesela, kada se iz realnosti prelazi u svet mašte i obrnuto...

Otvaranje Olimpijskih igara prvenstveno je priredba za televiziju, odnosno milijarde televizijskih gledalaca. Tu masovnu, raznoliku publiku autori programa hteli su da vežu za sebe onim što smatraju da je njoj blisko i dobro poznato. Šekspir, istina, nije mogao biti preskočen, te je zastupljen jednim kratkim citatom, ali čast predstavljanja domaće književnosti pripala je „literarnoj majci” Harija Potera. U središte pažnje stavljen je komičar Rouan Atkinson (televizijska „Crna Guja”) – Londonska filharmonija došla mu je tek kao pratilac. A pratilac kraljici Elizabeti Drugoj nije bio niko drugi do tajni agent 007 Džejms Bond.

Kako je Njeno kraljevsko visočanstvo izdržalo rokersko-pankerski deo programa s atmosferom kao u diskoteci može se samo pretpostaviti po unekoliko odsutnom izrazu lica. No, s obzirom na to da ona sama plemićke titule dodeljuje i licima sa estrade, iz masovne i popularne kulture, ser Pol Makartni imao je pravo da ostacima bitlsovskog glasa otpeva poslednje tonove pod vatrometom.

Otvaranja i zatvaranja traju tek nekoliko sati, a Igre dve sedmice, i prava uzbuđenja tek slede. Upravo tada televizijska ekipa iz Londona polagaće svoj glavni ispit i boriti se da zasluži medalju za što potpuniji, verniji, zanimljiviji prenos i prikaz sportskih nadmetanja. Nekoliko reprezentacija trudiće se da nadmaši rekord Kine po ukupnom sportskom uspehu sa Igara 2008, ali joj zlatno odličje za izvrsnost, stilizovanost, lepotu, kultivisanost i atraktivnost svečanog otvaranja ovog puta nije bilo nimalo ugroženo.