Kritika nečistog uma

Savremena srpska književnost je, u poređenju sa srpskom književnošću dvadesetog veka, prilično bledunjava. Ali nije ni približno toliko loša koliko je očajna savremena srpska književna kritika.

Savremena srpska politička praksa gora je od književne. Ali je srpska politička ,,analitika”, barem sudeći prema primeru koji ću da navedem, nešto pristojnija od književne kritike.

Jedan loš, ali, nažalost, ne i najgori srpski književni kritičar, pre izvesnog vremena je odlučio da postane politički analitičar. I već na početku ,,analitičke” karijere, uspeo je ono što mu tokom godina kritičarskog rada – a nije da se nije trudio – za rukom pošlo nije: sa nekoliko rečenica se, kao neprikosnoveni favorit, kandidovao za nezavidnu titulu autora najnedotupavnije političke analize u novijoj istoriji.

Javno ,,analizujući” jednu ovdašnju političku stranku, za priču nije preterano važno koju, ,,analitičar” kao prioritetna pitanja na koja bi ,,ista” morala da odgovori ističe: „da li su republikanci ili monarhisti”, „da li su za četnike ili za partizane” i „da li su socijalisti ili kapitalisti”?!

Što se prve dve „dileme” tiče – mislim da ni vladarima iz obe srpske moderne dinastije, baš kao ni Josipu Brozu i članovima njegovog vladarske svite, ni predsednicima i ministrima u kraljevskoj vladi u Londonu, ni generalu Draži Mihailoviću, sa članovima njegovog štaba – kada bi kojim slučajem ustali iz groba i u savremenoj Srbiji proveli ne više od nekoliko dana – ne bi palo na pamet da ih stave na čelo liste aktuelnih političkih prioriteta.

O analitičarevom osećaju za realnost – toliko.

Treća navedena „dilema”, međutim, predstavlja istinski biser nečistog uma.

Lakrdija počinje već na jezičkom planu, budući da logična alternativa socijalistima nisu kapitalisti nego pobornici kapitalizma, a kapitalistima proleteri, a ne socijalisti, pa tako istorija poznaje činjenicu da su neki od tvoraca socijalističkog učenja bili vlasnici priličnog kapitala, dok su mnogi proleteri ostavili kosti u krvavoj odbrani kapitalističkog sistema.

„Analitičareva” greška, međutim, nije slučajna, niti je isključivo izraz aljkavosti, nepromišljenosti i neobrazovanja. Nagoveštava ona i prekoplotaško lukavstvo, i provincijalnu refleksiju globalne, delom vešto, delom nevešto projektovane političke konfuzije, i šta sve još ne...

„Analitičar” je, verovatno, hteo da kaže kako nije u redu da rukovodioci stranke koja se predstavlja kao stranka leve orijentacije zgrću bogatstvo, što je, međutim, čisto „analitičarevo” licemerje, pošto savremena „levica”, za čije ideje se i sam očigledno zalaže, ne dovodi u pitanje kapitalističke ekonomske odnose. Prema tome, problem bi predstavljala optužba da funkcioneri neke stranke bogatstvo stiču na nelegalan način. A u tom slučaju ništa se ne bi menjalo ni da je u pitanju „desničarska” stranka, pošto zakon prema nezakonitom bogaćenju ne pravi razliku između „socijalista” i „kapitalista”.

Ako nije tako – a „kritičar-analitičar” ili ne misli ili ne sme da kaže da jeste – onda se „analiza” svodi na to da jedan levičar na baterije zavidi drugim levičarima na baterije. Eksplikacija zavisti: traljava, beslovesna kritika zasnovana na netačnim i nejasnim formulacijama, kojima lažni levičar i sebi i auditorijumu pokušava da zamaže oči. Predmet zavisti – voltaža baterija.

Kako bilo, pročitavši kritičarevu „analizu” i ja sam prema političarima, i to ne samo onima iz „analizovane” stranke nego „i šire”, kao pisac osetio trenutnu zavist. Ako izuzmemo ovog uljeza iz književne branše, njih, ipak, kritikuju nešto bolji.