Tajna crvene lopte

Gospođa Ana Bešlić je jedna od poslednjih pravih predstavnika građanske klase koju pamti predratni Beograd. Obrazovanje, finoća, srdačnost sa merom, lepa rečenica... Naša poznata vajarka napuniće 16.marta  95 godina! Vitalnost i mentalnu svežinu duguje ne samo genetici, već i osećanju da joj je život bio ispunjen. Tim povodom u do kraja godine bi, u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", trebalo da bude priređena retrospektiva njenih dela.

Ana Bešlić pripada onoj generaciji naših vajara koji su okupljeni oko radionice Tome Rosandića započeli novo poglavlje stvaralačke aktivnosti u skulpturi, usaglašeno sa svetskim zbivanjima. Iz majstorske radionice Tome Rosandića oni su poneli moderan odnos prema tradiciji, insistiranje na savremenosti. Bili su tu i Olga Jančić, Sava Sandić, Jovan Soldatović, Milica Ribnikar... U to vreme, 1955. godine, u Beogradu gostuje i slavni Henri Mur. Posetio je radionicu i bio zadivljen onim što mladi skulptori rade.

Ana Bešlić seća se Tome Rosandića ne samo kao izvrsnog vajara nego i kao vrhunskog pedagoga, čoveka široke kulture koji je apsolutno podržavao ono što je grupa mladih vajara tada radila.

– Mi smo važili za grupu koja je bila pokretač moderne skulpture u Srbiji. Do tada su umetnici stvarali isključivo pod uticajem prirode, a mi smo se toga oslobodili i tražili smo u sebi nove načine izražavanja, oblike koji nigde nisu postojali. Nisu nas zanimale reakcije sredine na ono što smo radili, jer krug kome smo se obraćali je to veoma dobro primio – kaže Ana Bešlić.

U jednom periodu svoje mladosti poželela je da bude i glumica, ne iz sujete ili ambicije, nego zato što je bila introvertna devojčica. "Poželela sam da kroz tuđe živote iživim ono za šta nisam imala hrabrosti u svom življenju", seća se naša sagovornica.

Rasla je u vojvođanskoj ravnici, na salašu zvanom Šara Pustara sa još tri sestre, gde je sve vrilo od života, roda i izobilja. U obliku rasečenih nabubrelih seljačkih hlebova, kritičar Bela Duranci pronašao je izvor inspiracije Aninih skulptura – oblih formi rasečenih po sredini.

– Ima nečega u tome, dobro je Duranci to zapazio. Ali, ostavila je traga i jedna crvena lopta koju sam dobila još kao sasvim mala devojčica za Božić. Njena glatkoća probudila je u meni osećaj za oblu formu. Obožavala sam je. Stalno je bila uz mene, pored uzglavlja, objašnjava vajarka.

Ana Bešlić je prva počela da radi u poliesteru, koristeći i boju. Kaže da je to mrtav materijal koji sam po sebi nema neki naročiti izraz, pa mu je trebalo dodavati boju. U svom radu ne vidi neke posebno naglašene promene, mada joj kritičari pripisuju tri faze, nakon razdoblja školovanja: asocijativna faza koja se odnosi na deceniju posle završetka škole, prelazni period kada nastaju dve serije skulptura – Razoreni oblici (1961-1963) i Koreni (1963-1966) i, razdoblje sfere, odnosno ciklusi Bojena lopta, Portret i Disk.

Portretne skulpture i danas krase dom Ane Bešlić u centru Beograda. One su sasvim specifične, svedene, bez detalja. Predstavljaju ličnost na sasvim novi način. Tu su i Miroslav Krleža, Milena Pavlović Barili, Marija Crnobori, lični prijatelji...